Први међу Србима

Мој је отац походио обалну школу утемељену 1812, и прописао је кредом по таблици, а ја сам пак научио да пишем оловком – у истој тој школи. Хемијска се појавила тек половином 70-их година прошлог вијека.

Не уводим читаоца у причу да бих подвукао какви смо дебото диносауруси у односу на данашњу онлајн дјецу, нити причу о образовању и школовању почињем без мотива који неће имати свој парњак.

Елем, ZX Спектруми и Комодори 64 – први персонални компјутери доступни смртницима, појавили су се на еx YU просторима 1983/84, иако је генијални Клајв Синклер, Британац, творац ZX 80, већ 1981. рекламирао његов ZX 81, са 1 KB RAM меморије, just for fun, као рачунар који може да управља нуклеарном електраном. Меморија од једног килобајта – треба превести на данашњи језик – одговара моћи компјутера да упамти тек једну једину страницу текста.

Прву књигу написао сам на Унисовој писаћој машини, купљеној на Теразијама, 1977. г, а „Лутајућег Бокеља“, први роман – већ на компјутеру, 2007. Тај су роман, дакако, с посветом добили многи, како то већ бива, људи из цеха, колеге писци и критичари – али и Александар Вучић. Да, да, и он.

Као млад човјек који је увиђао да ако није национална, држава може бити само предузеће – сад у власништву једне, сад у власништву друге коорпорације – написао сам дугу посвету и замолио тога радикалског страначког активисту који је, за не сјећам се више какве потребе, скупљао потписе пред улазом у Сајам. Активиста је дао тврду вјеру да ће роман предати Александру Вучићу, посебно што је посвета била написана у нади да би се, ако икако могу, сачувале и обдржале синапсе између нетом (2006) ампутиране Црне Горе, од Србије. И данас вјерујем да је тај Н.Н. активист Српске радикалне странке предао Александру Вучићу „Лутајућег Бокеља“, први роман којим савремена српска књижевност излази на море. Заправо, не само да излази, него и суверено стоји укотвљена на мјесту на коме је 1219. Свети Сава лично, на острву Михољска превлака, формирао сједиште Зетске епископије.

Да ли је Вучић из 2007. прочитао роман? Не вјерујем.

Ваља рећи и да сам годинама члан једног сасвим капиларног жирија који вреднује вербално умијеће школске дјеце да својим ријечима искажу ко је то био Св. Сава.

На додјели награда увијек направим неумијесно поређење па Св. Саву упоредим с првим међу данашњим Србима, с Новаком Ђоковићем. Поменем и Теслу. Кажем да је тај геније родио бежичну технологију, и још – да је желио да људи wireless добијају струју бесплатно.

С друге стране, онај ко се током каријере пренападно често називао првим потпредседником владе, па премијером, па предсједником, да би данас био – по властитом увјерењу – први међу Србима, неопазива је величина у односу на Првог међу Србима. Реално. Чини ми се да владар, ма скужајте, мора бити светосавац, или је марионета.

Свети Сава је био принц који се одрекао престола да би свом народу боље помогао. И помогао му је: уграђујући му националну кичму, и усађујући му духовни код. Био је први српски писац, и први српски учитељ. Помиње се у роману „Лутајући Бокељ“, који је Лагуни донио прву домаћу књижевну награду („Лаза Костић“, 2007), и баш ми је жао што Александар Вучић није прочитао то штиво, јер би можда данас израстао у другачијег Александра Вучића. Свака мала, наиме, припомаже.

Како смијем тако нешто да кажем? Па, писац сам, професор, коме је држава Србија дала официјелно право да смије да соли памет.

Ко ће да каже да земља која је имала море, а сад га нема, ништа не вриједи? Писац ће, но ко ће.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: