Први мјесеци окупације Црне Горе 1941. и рађање идеје о ослобађању српског народа

Угледни професор у Америци Јован М. Контић, средином прошлог вијека детаљно пише о дешавању на Цетињу током првим мјесеци окупације 1941. године. Свједочанства људи који су били присутни да гледају фашистичко зло и изопачену усташку идеологију како Црногорце направити „независнима“ у односу на Србију.

Одломак из његовог есеја Виктор Емануел на Цетињу за вријеме фашистичке окупације Црне Горе преносимо интегрално.

У Црној Гори нису могли да нађу ни једног јединог човека, чији углед прелази границе његове општине, да би преко њега спровела паклену идеју проглашења црногорске државе и отцепљења од Србије и осталих српских покрајина. Остао је још једини др Секуле Дрљевић, 3) који је до рата био посланик Хрватске сељачке странке дра Мачека, биран у Срему од Хрвата, јер у Црној Гори, нарочито сад, није имао никога, а живео је у Загребу под окриљем крвника Павелића.

Истина, Дрљевић се скоро свих избора кандидовао и у Црној Гори, али никад није добио већину у срезу у коме се кандидовао, да би могао бити и његов посланик. Ипак је био посланик из Црне Горе, 1938, да би иронија била потпуна, и то по некаквом количнику као кандидат који је добио најмањи број гласова!! Он је Италијанима био још једина карта коју су могли да баце на сто и оставили су је да је баце на крају, да би са њом читава земља букнула у пламен, али и они горели у томе пламену и то у првом реду.

У Црну Гору су дошле страшне вести о покољима Срба у наказној „држави“ Хрватској. И помисао сад на стварање ма какве црногорске државе, и у ма каквом облику, код народа је изазивала осећање ужаса и стида. Половином месеца јуна 1941 дошао је на Цетиње Новак Мастиловић, 4) свештеник из Надинића, Среза гатачког. Побегао је са отвора јаме у Коритима. На својој мантији донео је сасушену крв и делове мозга Вељка Вишњевца, народног посланика, дугогодишњег претседника Гатачке општине и човека много цењеног од народа онога краја. Како Црна Гора у овом времену није имала никога ко би у њено име могао да говори, народ се обраћао своме Митрополиту. Тако је и свештеник Мастиловић био примљен код Митрополита Јоаникија и приведен високом комесару за Црну Гору Мацолинију, Митрополит му је показао сасушену крв и делове мозга који су се јасно видели на поповој црној мантији. Мацолини је том приликом казао, да то није ни бледа слика свега онога што се догађа са српским живљем на територији Хрватске. И, Мацолини није могао дати Митрополиту никакво обећање о заштити српског народа у руглу од државе Хрватске.

Првих месеци окупације, у Црној Гори налазили су се народни прваци из западних угрожених српских покрајина: Адам Прибићевић, Радмило Грђић, секретар Савеза сокола Југославије, подбан Јевтић из Сарајева, Доброслав Јевђевић, публициста, касније четнички војвода, др Јован Радуловић, народни посланик из Мостара, Чеда Милић, вођа Сокола, народни првак и српски национални радник из Мостара, сада већ по други пут, јер је и у Првом светском рату налазио уточишта у Црној Гори, и други. Милић се био склонио у пивском манастиру са једним Чехом официром и његовом женом, који су побегли из Чехословачке од Хитлерове најезде 1939 и склонили се у нашој земљи. Сви троје су крајем 1941 мученички завршили своје животе, убијени од комуниста. Комунистички злочинци нечасно су бацили љагу на гостопримство овога витешког српског краја, јер само они у цивилизованом свету и људождери у афричкој џунгли немају човечанских осећања за оне који невини пате и траже уточишта.

Тих дана, 20 јуна око 7 сати увече, прилазно је цетињском манастиру сенатор и претседник „Просвете“ у Сарајеву д-р Саво Љубибратић са својом супругом, братом адвокатом, доктором Обрадом Новаковићем, старешином Среског суда из Требиња и Душаном Ненезићем, (сада у Америци), управником дома сирочади. Ишли су да посете Митрополита и да га питају има ли какве везе са Патријаршијом у Београду. На вратима манастирске пор-те срели су старог свештеника Петра Вуковића, из Бандића. Овај свештеник, у доба детронизације краља Николе и куће Петровић-Његош, био је њен ватрени бранилац. Колико овај стари свештеник није крио то своје уверење, да напоменемо, да је приликом доласка краља Александра у Даниловград, 1925 године, у племену Бјелопавлићима, који су били може се рећи без и једног јединог изузетка сви противу краља Николе и династије Петровић, поп Петар Вуковић је дошао, срео и поздравио Краља витеза и том приликом подвукао свој бол за краљем Николом. Краљ Александар му је топло ставио руку на раме и са благим осмехом упитао га: „А, да ли мрзите мене оче?“

— Господару, колико ја мрзио вас, нека толико Бог мене мрзи — одговорио је свештеник.
Стари свештеник Вуковић упитао је сад сенатора Љубибратића и остале одакле долазе.
— Ми смо Херцеговци — одговорио је сенатор Љубибратић.
— Да, ви сте наша браћа и по оцу и по мајци — одговорио је свештеник, док су му дугу браду росиле сузе. Чуо сам да наша браћа, или боље рећи небраћа Хрвати, чине чуда од српско народа у тим крајевима. Чуо сам да су ми убили два брата тамо, Тодора и Шпира, (Тодор Вишњевац, прота гатачки и Шпиро Старовић, прота автовачки). Ваистину, да су седели на владичанским престолима, чинили би част српској Цркви. Али, шта ћете браћо моја, није ово више она стара Црна Гора, која је летела свуда и свагда кроз векове, да спасава и брани српски народ. Дошао, нам је „пријатељ“ у кућу, а ми знамо какав је то пријатељ, и везао нам руке, па зато не можемо данас помоћи никоме.

Кад би дао Бог да се те усташе намину и овамо до Катунске нахије и тако нам дадну повода да се обрачунамо, вала, браћо моја, или се они не би уставили до Загреба, или би Црногораца нестало“. Бол за страдалном браћом био је општи а огорчење дошло до врхунца.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: