Први радни дан

Пише: Небојша Јеврић

Црна хонда се паркирала испред градилишта у Јакову.

Из ње је изашао елегантан мушкарац атлетске грађе са самсонајт торбом у руци.

Био је обријане главе, младолик, са осмехом који је открива два реда избељених зуба. Изгледао је као педесетогодишњак, иако је те јесени напунио шездесет.

Упутио се према контејнеру у којем је канцеларија. Код шефа градилишта.

Радници су га забезекнуто гледали.

“Ја сам Џони. Газда вас је обавестио!”

“Да, да, речено ми је”

Извадио је из торбе флашу чиваса и радно одело.

“Ово је за вас. Ја не пијем виски”, рекао је. “Где могу да се пресвучем?”

Ускоро је био у новом комбинезону на којем је писало “Бош електроник”

“Шта се данас ради и која вам је екипа?”

Један за другим улазили су радници да попију по једну и да се упознају.

Управнику градилишта се јавио синоћ припит газда, и рекао му да ће сутра доћи и почети да ради на градилишту његов човек.

И ништа више није рекао. Ни ко је човек, ни шта ће да ради.

Био је то Џонијев први радни дан у животу.

Синоћ је са две “италијанке” ексорт даме био на некој забави на Сењаку.

Газда, задригли бизнисмен, шлихтао се Џонију. Желео је да приближи једној од дама Верки из Чуруга коју је Џони одвео да ради ко курава у Милану пре десет година и са којом је причао жабарски . Џони је за њега био инжењер из Емирата који је дошао после много година кући и који није навикао на нерад.

Газда му је понудио да му води градилиште у Јакову док му је Верка илити Габи Весен пртља нешто око учкура.

Џони се као бранио да он зна да чита само енглеске планове, живот је провео напољу, али то газди није сметало.

Џони био читавог живота криминалац. Мајмун показује дупе, а будала паре. Џони је имао довољно новца на разним рачунима а нешто и у злату по штековима.

Одрастао је преко пута “Фонтане” у време кад је Београд био Теразијски гребен, Бермудски троугао и Фонтана.

Отац му је био војни пилот, мајка директорка “Уније хотела.”

Са пет година је купио две карте за биоскоп на Фонтани и одлучио да их тапка. Појурили су га Цигани да му отму карте. Утрчао је у кафану и дотрчао до стола где су седели најжешћи момци из краја.

Гледајући их право у очи рекао им је да хоће Цигани да му отму карте.

Шеге ради питали су га шта хоће.

“Да их шутирам уз дупе.”

“Може” рекао је Месец, жесток момак из краја. Саватали су Цигане, а онда их је Џони шутирао у буљу.

Више није тапкао карте али им је екипи купавао цигаре, преносио поруке, растао слушајући њихове приче.

Чуо је да би у суботу да иду у Мажестик у бар али не могу да уђу.

И рекао мами да неки његови другови који га бране од Цигана хоће на у Мажестик у суботу. Мама му је набавила четири позлаћене пропуснице. Био је даса.

Тренирао је карате и постао пионирски првак Србије, потом омладински.

Кад је напунио тринаест већ је иза себе имао много туча и научио много тога о чему дечаци његових година ништа нису знали.

Са осамнаест су га послали у војску. Отац му је намерно средио брдску пешадију у Бенковцу.

“Али прекасно. Ја сам један факултет већ завршио у Фонтани.”

После војске је отишао преко. Код својих пријатеља и заштитника који су већ увелико харали Италијом.

“Све сам радио само са Пинк пантерима нисам хтео никад. Ту се плен не дели. Сва се роба без бројања перда у штек па колико добијеш. Ја сам био солер. Волио сам чисте рачуне”

Падао је и дизао се. Робијао и лутао светом у потрази за пленом. У његовим очима има нештио курјачко. Али увек господин.

У Београду му је живео син Ненад који је провео живот у уверењу да му је тата на привременом раду. Долазио је да га види проведе са њим пар месеци и опет одлазио.

Одгајала га је мајка.

Сада је био пубертетлија и Џони је одлучио да поред бескрајне љубави коју му је пружао – пружи и пример узорног оца.

“Сада хоћу само једно: да будем добар отац. Грађанин. Е то никад нисам био. Да видим како живе људи.”

“Како је протекао радни дан?”, питам.

“Пребацили су норму.”

“Шта је сестро? Хоћеш под старост да будеш грађанин? Грађанин је свиња која хоће да умре природном смрћу” каже му Трудни Миш стари шанер.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: