Први Србин издавач штампар – Божидар Вуковић Подгоричанин

На данашњи дан, 12. децембра 1539. године у Венецији је умро штампар Божидар Вуковић Подгоричанин. Рођен је у Ђулићима код Подгорице, у племићкој породици. Након искуства у Црнојевића штампарији, у Венецији је основао ћириличну штампарију. Иновацијама у графичком поступку створио је особен и препознатљив стил, прихваћен од бројних мајстора графичке вјештине. У том послу наслиједио га је син Вићенцо Вуковић.

У штампарији Божидара Вуковића Подгоричанина, који је Црну Гору напустио заједно са Ђурђем Црнојевићем, изашло је девет књига у више издања. Претпоставља се да је био високи државни чиновник – логотет, односно главни писар и руководилац Државне канцеларије на двору Ивана Црнојевића на Цетињу. Божидар Вуковић казује за себе, да је отачаством из Подгорице.

Божидар Вуковић је неуморно одржавао везе са поробљеним српским крајевима, нарочито са манастиром Милешевом и манастирима на Скадарском језеру. Његове књиге растурене су не само по српским црквама него су имале јаког утицаја и другдје на европском истоку, све до Балтика. Првенствено је штампао књиге религиозног садржаја, укупно девет њих. У Венецији је стекао изузетну популарност и друштвени углед због чега је добио титулу племића „Светог римског царства“ и назив „Господин“. Штампајући за свој народ књиге Божидар Вуковић је истицао да њима жели да буде „христијаном на ползу“. Неуморно је стога, у њиховим предговорима и поговорима, понављао констатацију о оскудици и уништењу српских књига по манастирима и црквама, опустошеним од „иновјерних“. Поред тога „душеполезног“ и религиозног карактера, његово је предузеће несумњиво имало и очевидне родољубиве мотиве. Њима је Вуковић дао такође нешто мјеста у пропратним текстовима с којима је своје књиге отправљао у свијет.

Видјећи, каже он тако у поговору свога Молитвеника, да Германи, Грци и остали народи (“и иније језики”) састављају „на типаре“ (тј. штампају) „божств’нија писанија“, зажелио је јако „и наша србскаја, и блгарскаја такожде, на типарех с’ставити“. Своја издања Божидар Вуковић није, разумије се, припремао сам. Око Молитвеника и Минеја се „трудио…јерођакон Мојси от сербскије земљи отчством же от мјеста нарицаемаго Будимља”.

Октоих петогласник су му реализовали „свештеници Теодосије и Генадије параеклисари монастира светаго Сави србскаго иже јес в Милешево отч’ством же от мјеста Пријепоља”. Своје дубоко родољубље Божидар Вуковић био је намислио да засвједочи и на један сасвим нарочит начин. Кад му се смрт сасвим приближила истицао је нарочито, у предговору Минеја да жели да штампарију (“сије типаре”) изнесе „в своје от’чство“, не би ли се тамо нашао неко да се, послије њега, „потруди ради божств’них црквах да исплни колико буде воља божја недостатчство светих книг“. Да је та Вуковићева намјера остварена, била би то друга штампарија на тлу Црне Горе, послије оне Ђурђа Црнојевића. Колико је Вуковић озбиљно носио у себи ову мисао, види се најбоље из прве редакције његовог тестамента. У том тестаменту он је остављао „манастирима на језеру Скадра… све оне књиге руком писане и све калупе за штампање, и ону опрему која се нађе за поменуту штампу, оловне форме и интаљиране фигуре (дрворезе) и све што буде.. .” Из неких својих разлога, касније је ту мисао напустио и штампарију је, по његовој смрти, заједно с осталим добрима, наслиједио његов син Вицко Вуковић, који ће и сам, на извјестан начин, ући у историју српске књиге као њен издавач и штампар.

Божидар Вуковић је сахрањен по сопственој жељи у манастиру Св. Богородице на острву Старчево на Скадарском језеру. Његова спомен биста налази се у Подгорици.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: