Први весник генијалности

Пише: Мухарем Баздуљ

Загребачки романиста Иво Хергешић је пишући о „раним радовима“ Албера Камија ове описао као „припремна дела“ односно „етиде којима писац искушава своју снагу“. Кад велики писац умре, па кад се ретроактивно посматра његов опус, почетничка дела се обично доживљавају као „најава“ онога што ће касније доћи.

Има, међутим, писаца који у младим, па чак ни у средњим годинама, не обећавају.

Кад би се судило по њиховим раним радовима, деловало би да ће у историји књижевности остати уписани као медиокритети. Скоро па школски пример такве судбине је Меша Селимовић.

Своје ремек-дело „Дервиш и смрт“ он објављује као педесетшестогодишњак. Готово све што је објавио пре тога, скоро да није имало никакве везе са оним по чему га данас памтимо. Један је једини изузетак; кратки роман „Магла и мјесечина“ од чијег првог издања је прошло тачно шездесет година.

ПАДОВИ И РАЗАЋАРЕЊА: После четворогодишњег партизанског војевања, Меша Селимовић започиње књижевну каријеру. Не треба, међутим, заборавити да је он фактички целог живота тежио писању. Као дванаестогодишњак написао је прву песму, а већ две године касније објавио је у школском листу сентименталну причу о „старој Рускињи, емигранткињи, која умире док свира на клавиру за време приказивања филма о некој страсној љубави двоје младих“.

Као гимназијалац, након читања Золиног „Жерминала“, почиње писати приче и цртице о тузланским рударима. По завршеној гимназији Селимовић је отишао да студира у Београд, а тамо је – на другој години – покушао неке од својих младалачких прича објавити у „Политици“.

Међутим, за разлику од Бранка Ћопића, Селимовић није имао среће с „Политиком“: одбили су све његове прилоге. Отприлике у исто време лист „Гајрет“ такођер одбија понуђени Селимовићев текст о поезији Хамзе Хуме. Утучен овим разочарењима Селимовић није писао фактички ништа пуних дванаест година.

За време рата почиње водити дневник, а 1944. године у партизанском листу „Фронт слободе“ објављује причу „Жртва“ и три репортаже о злочинима припадника Ханџар-дивизије над српским сељацима с Мајевице. Две године касније, након што је рат завршио, Селимовић ће објавити приповетку „Пјесма у олуји“ у београдском часопису „Наша књижевност“. У то доба, Селимовић још нема објављену књигу. Наредне године, у сарајевској „Светлости“ публикује новелу „Увријеђени човјек“. Индикативно је да је први тираж био десет хиљада примерака. Године 1950. у Загребу му излази књига прича „Прва чета“. А потом је уследило деценијско ћутање.

ВЕЛИКИ ОБРАЧУН: У том периоду Селимовић се углавном бави филмом. Једина књига коју је објавио педесетих је заправо био филмски сценарио „Туђа земља“.

Годинама касније, то је време овако евоцирао: „Од 1951. године до 1961. године наступио је период ћутања. Мало обесхрабрен, мало незадовољан оним што сам писао спремао сам се за велики обрачун сам са собом.“

У години Андрићеве Нобелове награде, Селимовић објављује „Тишине“, свој романескни првенац. Ова књига није дочекана благонаклоно. По суду Ристе Трифковића дошло је до неспоразума између остварене објективне вредности романа и критике, односно суда јавности. А суд јавности био је доста оштар.

Писац се, међутим, није обесхрабрио. Он већ наслућује своју велику тему. А пре него се теме дохвати, морао је доказати самом себи да влада књижевним занатом и техником. И ту на ред долази „Магла и мјесечина“. Селимовић је до краја волео и ценио ову књигу. И после „Дервиша“ и „Тврђаве“ за њу је говорио да је његово „артистички најуспјелије дјело“.

Зоран Глушћевић ће за овај роман написати да је ремек-дело партизанске књижевности, док ће Мидхат Бегић са својој уобичајеном луцидном прецизношћу „Маглу и мјесечину“ дефинисат као „психолошку приповиједну поему“.

ЦРНА ПРАЗНИНА: Пишући о Селимовићевом опусу Касим Прохић није могао заобићи „Маглу и мјесечину“. Он у њој открива перфектну књижевну чистоту, назива је „јединственим дјелом у нашој литератури“ и препознаје такође својеврсно музичко устројство овог романа.

Илуструјмо макар једном реченицом ту поетско-музичку стилистику  какву је Селимовић остварио у „Магли и мјесечини“; овако, рецимо, почиње друго поглавље: „Тама, тама, тама, као пустош, као ништа, ни неба нема, ни близине, ни даљине, свијета нема, ни људи, постоји само црна празнина што је прожела очи и тијело, и земља што се непрестано отвара и вуче у себе, стењући упија све што јој се приближи, неко је пред њим, неко иза њега, на челу је сељак-водич, ни глас му није чуо, видио је само сјену, зато је без лица и без облика.“

Ова дуга ритмична реченица репрезентативан је узорак вештине и исписаности Селимовићевог стила који се са овим романом дефинитивно формирао. То је сада био писац спреман да се окуша са својом једином правом опсесивном темом.Не само стилски, него и мотивски, „Магла“ је увертира за „Дервиша“; ова прича о младом сеоском брачном пару што се у својој кући брине за рањеног партизана засигурно спада међу најбоље књиге у српској књижевности које се баве Другим светским ратом. Троје главних ликова изврсно су психолошки дочарани, а расплет неизбежно иде према трагедији.

Најрадикалнији критичар ове књиге био је сам аутор који негде бележи да је роман „стегнут, неопуштен, неразвијен у дијеловима, непродубљен у психологији, с лоше вођеном фабулом, без одређене идеје“. Престрог је тај суд о књизи која је била први весник Селимовићеве генијалности и која нам данас сведочи да „Дервиш и смрт“ није дошао ниоткуд.

Извор: РТ Балкан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: