Првих 100 година Пастеровог завода у Новом Саду

Дечак је у болницу донешен на рукама, јер не може да стане на ноге. Непрестано пљује густу слину и стално се налази у великом узбуђењу и моторично немиран: диже се и баца по кревету, гребе рукама по свом телу и кревету и маше главом, а више пута одаје од себе неке звукове као да хоће да се угуши. Моли да му се да воде, али чим ју опази, окрене главу… Истог тог 1. јануара 1933, умро је у кикиндској болници од беснила, а цео овај епидемиолошки случај из Мокрина забележен је у архиви Пастеровог завода у Новом Саду.

Како пише новосадски лекар и професор др Душан Лалошевић, коаутор монографије која је недавно изашла из штампе поводом 100 година овдашњег Пастеровог завода, оболели се наводно играо са мачићима које је ујео бесан пас 12. децембра 1932, а имао је одеротине на десној шаци. Мачићи су поубијани и спаљени, кад је стигао налаз из завода, а општина Мокрин је установи доставила главу пса за преглед. Исти бесан пас ујео је још једног трогодишњег дечака и младића старог 24 године, оба антирабично цепљена, који су остали здрави.

У то време, Пастеров завод, основан у Новом Саду 1921, већ је имао своју вакцину против беснила, која је ту усавршена и почела да се производи 1925. Била је позната под именом Новосађанина др Адолфа Хемпта, оснивача и управника завода, који је, према речима Лалошевића, био један од најважнијих међу тим установама у Европи.

„Чак је тридесетих година далеко превазишао париски Пастеров завод, први у кога смо увек били загледани. Међутим, париски је толико био под утицајем Луја Пастера, који је умро још 1895, да његови лекари нису ништа мењали деценијама, него су се држали оригиналне Пастерове методе, док су је сви други далеко усавршили. Најбоља Пастерова модификација је била новосадска вакцина против беснила др Хемпта. Трајала је од 1925. па деценијама, чак и после Хемптове смрти, у целој Европи, све од краја 1980”, изјавио је Лалошевић на промоцији монографије „Од вакцине до музеја”, одржане у Музеју Војводине.

Књигу, чији је издавач Музеј Војводине, потписује и кустос-историчарка Снежана Добрић, која руководи музејским депадансом, Медицинском збирком – Пастеров завод. Збирка је смештена у Хемптовој кући, проглашеној за споменик културе, у кругу клиничког центра. Ту су постављене две изложбе, о др Хемпту и о градском физику др Милану Симоновићу, једном од тројице браћа Симоновић, који су сваки на свој начин оставили трага у историји медицине.

„Изложбу о животу и делу др Хемпта успели смо да поставимо захваљујући ентузијазму професора Лалошевића и сачуваним експонатима, као што су вакцине, машина која их је вакуумирала, односно припремала за употребу…”, каже за „Политику” Добрић.

Она описује Хемпта као обичног, али веома образованог човека, који је говорио шест-седам светских језика, присуствовао на међународним медицинским скуповима, интересовао се за музику и био омиљен код запослених у заводу.

Обе изложбе, по њеним речима, говоре о историји медицине, али и града, поднебља и државе, од краљевине СХС до данас. Пишући и о Милану Симоновићу у монографији, она наводи да га је усташка власт пензионисала, а да је по ослобођењу наставио да ради у својој приватној ординацији, до своје 83. године.

„Поред савета које је давао, веровао је у, како се то данас назива, ’интуитивну дијету’, односно да болестан човек сам најбоље осећа која му храна прија”, наводи ауторка у књизи која обилује разноврсним архивским документима и фотографијама.

Рецезент монографије др Драго Његован, бивши директор Музеја Војводине, каже да њену велику вредност представља објављени документарни материјал: фотографије личности у разним периодима живота, њихове породичне и лабораторијске фотографије, оне које сведоче о зградама, уметничким и другим делима, факсимилима журнала и научних часописа, као и књигама које су публиковали др Хемпт од 1902. и његови сарадници и наследници, копије државних докумената које сведоче о историји првог века Пастеровог завода.

Аутор Лалошевић напомиње да је новосадски завод имао највеће вакцинологе света, јер је поред др Хемпта ту био и др Павле Фење, главни аутор модерне вакцине против вариоле, која је искоренила ову заразу. Емигрирао је у Канаду јер овде није могао да добије стан.

„Запретили су му да ће га избацити из завода и преместити у санитарну инспекцију. Он напусти Југославију, емигрира у Канаду и направи изузетну каријеру вирусолога и вакцинолога”, каже Лалошевић.

Хемтов наследник, др Милан Николић, окупио је, по речима аутора, изузетан тим лекара међу којима је био Здравко Јелесић, микробилог који је имао серију интересантних радова. „Ево наслова једног: Изоловање вируса беснила из слепих мишева у Новом Саду. То је био практично први налаз у Европи”, додаје.

По његовим речима, других сто година Пастеровог завода у Новом Саду почињу са короном ‒ вирус је изолован, увелико се ради и у току су експерименти одобрени од покрајинске и републичке власти.

Беснило

Др Лалошевић наводи да је данас заштита од беснила, ако се примени правилно и на време, 100 одсто успешна, иако смртност код беснила, када се развију симптоми енцефалитиса, такође остаје 100 одсто. Последњи хумани случајеви беснила су код нас забележени 1964. године у Војводини, 1976. у централној Србији и 1980. на Косову и Метохији.

Политика

Прочитајте ЈОШ:

Наставак активности: Округли сто „Бизнис са Србијом“ у Вашингтону

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: