Прво лагао о биографији свога прађеда, а сада лажира ставове Добрице Ћосића!

Након што је лажирао биографију свога прађеда (о чему смо ексклузивно информисали јавност), посланик ДПС-а у Скупштини Црне Горе Оскар Хутер, покушао је да злоупотријеби и писца Добрицу Ћосића.

Наиме, приликом недавног сајма вина у кинеској провинцији Гуангџоу, на јединственом изложбеном простору који је, према нашим изворима, брендирала кинеска компанија, иначе, дистрибутер вина из Србије и Црне Горе, нашле су се заједно фотографије из обје државе.

То је распламсало страсти Оскара Хутера који је на друштвеној мрежи Х објавио фотографију „спорног“ штанда, поручујући да и српски туризам почива на лажима.

Објава је илустрована фалсификованим коментаром српског писца Добрице Ћосића који говори „о српским лажима“ – том препознатљивом другосрбијанском и фашистичком крилатицом која је, занемарујући чињеницу да је ријеч о неаутентичном преношењу Ћосићевих ријечи, све ово вријеме служила као муницијама у рукама противсрпских кругова широм Балкана.

Па тако, Хутер „цитира“ Ћосића:

„Лажемо да бисмо себе обмањивали, да бисмо утешили другога; лажемо из самилости, лажемо из стида, да бисмо охрабрили, да бисмо сакрили своју беду, лажемо за поштење. Лажемо за слободу. Лаж је облик српског патриотизма и потврда наше урођене интелигенције Ми лажемо креативно, маштовито, инвентивно…”

Неиновативни стародосјелилац са Цетиња, Оскар Хутер, покушао је да протури ову антисрпску подвалу, не схватајући да у јавном мњењу постоје људи који знају да ово није Ћосићева анализа духа српског народа, већ дио из његовог романа „Деобе” (1961).

Ријеч је о роману који говори о српском, четничко-партизанском сукобу, о метафори о подјела у историји и традицији српског народа.

И њен неокрњени, интегрални, оригинални и аутентични сегмент који злоупотребљавају разни Хутери, гласи овако:

„Ропство, то јест: то су убитачне истине. Зато се лаж извикује и шапуће. Свима и свачему. Лаже окупатор, лажу издајници, лажу и борци за слободу. Лажемо да бисмо себе обмањивали, да бисмо утешили друге, ми лажемо из саосећања, не плашимо се, да бисмо сакрили своју и туђу беду. Лажемо због своје урођене интелигенције машта од многих романописаца. Лаж је нужност, биолошка, психолошка, политичка. За ову лаж, обичан идиот има више маште него многи романописци ових дана — то је апокалипса лажи.

Моја искреност је побуна против ропства. Најљудскији протест до сада. Мој живот је толико неизвестан да има смисла да се мучим некаквим дневником, записујући га. Али немам више са ким да причам о свему. Окупација је узела мог пријатеља. Чак је и пријатељство међу људима ропство прогласило искључиво мирољубивим појмом, уништавајући га као таквог, а ја са тугом сазнајем: пријатељство је и атрибут слободе“.

Ово широко непознавање опуса Добрице Ћосића и његових ставова о српском народу, као и свих фалсификата које су му потурали разни Хутери, завршићемо ставовима које је Ћосић изнио у својој књизи „Промене“ (1992).

Па тако, Ћосић на страни 91 о српској историји каже:

Биће да нема народа чија се прошлост толико и тако оспорава; на порицању српског народа и његове прошлости, заснивају се нације и државе; читав средњи век смо изгубили; православна култура се идеолошки обезвређује, а културну баштину на територији републике Македоније преузели су нам Македонци и прогласили својом. Из деветнаестог века признају се буне против Турака, од личности – Карађорђе, Вук и Светозар Марковић, пориче се грађанска култура и грађанска етапа; поричу се балкански ратови против Турске и Бугарске; идеолошки се редукује и светски рат; генерално се оспорава прва Југославија. Политика разбијања српског народа започета Коминтернином идеологијом и политиком, наставља се до дана данашњег.“

И, на самом крају, погледајмо у ком контексту је помињао постојбину Оскара Хутера, злочиначку Бечку монархију…

„У целини гледано, српски идентитет се најизразитије успоставља православљем и борилаштвом за његову одбрану, односно за своју слободу. Вера, слобода, држава, стапа се у једно код Срба, и то већ од средине тринаестог века. Рано настала свест о идентитету узрокована је геополитичким положајем српског народа, његовим бивствовањем на граничним просторима европске и хришћанске цивилизације, и, потом, две империје – османлијске и аустро-угарске. Срби су били приморани на самосвест или уништење; на одбрану идентитета али асимилацију; на остајање у вери по сваку цену или на преверавање. У тој муци и алтернативи опстајања, саткала се целокупна њихова духовност и обликовао се национални етос…“.

Дакле, пошто су нас Хутерови преци навикли на борбу која је имала за циљ опстанак наше вишевјековне свијести, и како нас је та иста борба обликовала, видимо да и данас имамо исте непријатеље као и наши преци – а то су духовни, идеолошки, а у конкретном случају и њихови биолошки потомци попут Оскара Хутера који се, очигледно, неће смирити док у потпуности не потчине српску вјерску и националну свијест.

Прочитајте још:

(ИН4С ИСТРАЖУЈЕ) Како је Оскар Хутер лажирао биографију свога прађеда!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: