За савремену науку однос психе и тела још је недовољно објашњен. У медицини је добро познато да психа и емоције могу значајно да утичу на физиолошке процесе. Познате су психосоматске болести у чијем настанку, одржавању или погоршању значајно учествује психа пацијента. Међутим, као што може да утиче на настанак, психа може да утиче и на смањење или престанак болести, то јест на излечење.

Када је у питању примена различитих лекова, утицај психе, тачније очекивање конкретног пацијента да ће му лек користити, значајно утиче на ефект самог лека. Ова појава је позната као плацебо ефекат. Када су истраживачи деловања лекова на одређене болести схватили да плацебо значајно утиче на резултате истраживања, одлучили су се да истраживања спроводе у две групе: једне који су заиста добијали лек, и друге који су само мислили да добијају лек, а добијали су неутралну супстанцу. Упоређивањем резултата се долази до „стварног” ефекта лека.

Оптимизам и воља важни за лечење

У овом начину истраживања је лекар који прописује лек знао коме даје лек, а коме неутралну супстанцу. Како би искључили несвесни сугестивни утицај лекара на пацијенте једне и друге групе, то јест утицај очекивања истраживача на резултате истраживања познат као Розенталов ефекат, настали су „двоструко слепи” модели истраживања у којима ни лекар ни пацијенти из обе групе нису знали да ли одређени пацијент добија стварни лек или неутралну супстанцу. Све то да се научно докаже да ли и колико неки лек делује на болест. Суштина је да научни приступ признаје, а затим се труди да искључи утицај психе на излечење болести.

Да ли је лекар научник или је стручњак посвећен вештини лечења људи? Ако медицину схватимо као вештину лечења људи, онда би у лечењу требало користити не само плацебо, него и друге начине да се подстакну психичке силе у пацијенту које доприносе његовој отпорности и излечењу.

Лекар је за оболелог ауторитет, посебно за тешког болесника, и самим тим веома важан извор порука које сугестивно утичу на пацијента и на његово ментално стање. Бројне су студије које указују колико су важни однос и начин комуникације здравствених радника, лекара и сестара према пацијентима. Позитиван утицај се може мерити и у скраћеном броју проведених дана у болници. Зато је важно да лекари и сестре схвате колико су оптимизам, подршка, уливање наде битан део процеса лечења. Није лек тај који лечи, већ лече и лек и лекар који га даје.

Узмимо на пример студије о хидроксихлорокину, леку који се 70 година примењује у лечењу маларије. Можда тај лек заиста изазива нежељене ефекте, али када га даје харизматични професор Дидије Раул из Марсеља, који ликом подсећа на Исуса, или др Силвија Родригез из Хјустона, црнкиња која оличује архетип „велике мајке”, а која је издала саопштење да је овим леком лечила и излечила преко 350 пацијената, укључујући тешке случајеве, и да нико од њених пацијената није умро, таквим резултатима су сигурно допринели сугестивни утицаји ових харизматичних лекара.

У нашим условима у којима у ковид болницама здравствени радници уз велико самопожртвовање једва стижу да се баве телесним аспектима лечења, не можемо очекивати да се баве и психичким стањем пацијената. Драгоцено је сведочанство психотерапеута Драгане Стојановић, иначе волонтера у кол-центру Савеза психотерапеута, која је и сама оболела, о суморним условима у којима се ови пацијенти суочавају с ужасом, паником и интензивном тескобом, и оно што је најгоре – усамљеношћу. Људи који су препуштени сами себи могу се ослонити само на сопствене менталне снаге и вољу за животом.

Телефонско бодрење

Као што постоји плацебо, тако постоји и ноцебо ефекат: када људи унапред очекују да ће им неки лек штетити, повећава се вероватноћа да ће се то и десити. Најугроженији су они који су уверени да ће умрети ако се заразе вирусом корона. Тако ковид постаје „судбина” којој се људи препуштају, одустају од себе и борбе за живот. Према неким тумачењима, високој смртности у Ломбардији допринело је раширено уверење да се од ковида мора умрети.

Када је епидемија разбуктана, нико не може знати да ли ће се заразити. Свако за себе треба да одлучи да ће се борити и победити, да се неће предати и одустати. Они који се заразе не морају се разболети, они који се разболе не морају добити тежи облик болести, они који добију тежи облик не морају на респиратор, они који морају на респиратор не морају умрети. Телефонско бодрење од блиских особа је непроцењиво. 

Политика

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: