Пуцњава на Врачару: Друштвени и безбедносни контекст

Пише: Александар Стојановић

Пуцњава у Основној школи „Владислав Рибникар“ у центру Београда, коју је извео четрнаестогодишњи Коста К., а која је за последицу имала смрт осморо деце и радника физичког обезбеђења и хоспитализацију још шесторо ученика и једна наставнице, оставила је читаву српску јавност у неверици.

Масовно убиство какво се не памти у историји Србије, будући да је извршено од стране лица које је и суштински и кривично-правно, дете, покренуло је читав низ питања. Сва она, ипак, имају један најмањи заједнички чинилац: Зашто?

Одговор може бити крање једноставан – како се радило о унапред припреманом и пажљиво испланираном злочину, онда нема дилеме да је он инцидентног карактера, те да је плод „једног изопаченог ума“. Иако у својој бити, овакво виђење ствари није погрешно, ипак треба указати на целокупан социо-психолошки контекст у ком се ово монструозно дело догодило.

То треба учинити, не ради „лова на вештице“ и произвољног упућивања озбиљних оптужби због ситуације која је до темеља потресла домаћу јавност, већ због жеље да критика има конструктиван карактер, како би се стање у српском друштву побољшало. Ипак, свака анализа је, у овом тренутку, од секундарног значаја, јер мисли сваког грађанина Србије треба да буду уз породице оних који су своје животе изгубили у овом, вероватно, најтрагичнијем догађају протеклих деценија у нашој земљи.

Клима насиља

Уколико пак покушамо да извршимо анализу онога што се десило трећег мајског дана, онда је неизоставно почети од општих фактора који су стварају климу за одређене друштвене догађаје. У том смислу, треба указати на тренд присутан у Србији, годинама, па и деценијама уназад, а који са собом носи промовисање свих оних вредности (и носилаца тих вредности) које би у озбиљнијим друштвима биле за сваку осуду.

Несрећно наслеђе распада бивше Југославије, ратови, финансијска криза и материјална беда, било је праћено отварањем медијског простора и стварања заметака фамозног „политичког, економског и медијског плурализма“, који је на нашим просторима показао своју тамну страну.

Неконтролисано медијско промовисање личности из света подземља, ратних злочинаца, старлета и осуђиваних криминалаца, протеклих година достигло је свој врхунац, иако су корени свега тога постављени након распада велике Југославије. Отварање тржишта за прилив капитала, бесомучна борба за остваривањем профита (ма по коју цену), своју негативну консеквенцу имала је управо на пољу медијског деловања, кроз отварање таблоидних штампаних и електронских кућа, чији је једини циљ остваривање профита, па и по цену менталног здравља грађана, етичких кодекса и врло често, законских одредби.

Како је у последњих тридесетак година важило правило да се медијима прашта или не прашта уређивачка политика, зависно од тога да ли су политички подобни или нису, онда се по тој таутологији може закључити какав однос имају најпроблематичнији медији српског јавног дискурса према носиоцима власти у земљи.

Стварању, по свим параметрима, напете и неуротичне климе у друштву, поред неодговорних носилаца власти, таблоидних медија и декадентно фриволних друштвених мрежа, велики допринос дају материјални услови живота у Србији – недовољне зараде, велике цене, несигурни послови, лабилне институције, партократија и томе слично.

Ако се листи фактора који детерминишу манифестни живот грађана Србије, додају и они који утичу на латентни, а који су идеолошке природе (у свету неолибералног капитализма, једино мерило нечијег успеха је на тржишту и има новчани израз), онда добијамо опасни хибрид међуутицаја који креирају генерацију људи која жели „све и одмах“.

Како су механизми примарне и секундарне социјализације (породица и школа) у великој мери остали без полуга моћи и утицаја на обликовање свести најмлађих генерација, ову важну друштвену функцију обављају, непосредно или посредно, медији, друштвене мреже, видео игре, јутјубери, инфлуенсери и слични деривати техничко-технолошког тренутка у ком живимо.

Све то је кумулативно довело до тога да је у Србији у трећој деценији двадесет и првог века нормализовано насиље (психолошко, емотивно, физичко), а често и девијантно, социјал-патолошко и криминално деловање, као и они који такво деловање персонификују. У таквој клими, где се толеришу (или још горе, спонзоришу и промовишу) ствари које су за сваку осуду (моралну, а често и судску), стварају се предуслови за овако крваве догађаје као што је онај који се десио трећег маја 2023. године, око 8 и 40 изјутра.

Ограниченост безбедносних мера

Баш због свега наведеног, може се говорити о безбедносним мерама у и око школа, али се поставља питање целисходности таквих мера.

Истина је да се могу уложити средства за унапређење физичке и техничке компоненте система обезбеђења и заштите у школама, али треба бити свестан њихових домета и ограничења.

Чак и да свака школа у Србији има неколико дежурних службеника физичког обезбеђења или полицајаца, чак и да свака учионица буде прекривена најсофистициранијим биометријским камерама, чак и да на сваком улазу у школу постоји детектор метала, чак и да се у свакој фискултурној сали налази тастер тихе дојаве (систем који омогућује брзо обавештавање полиције или службеника обезбеђења у случају инцидента), ради се о реактивним мерама које су ту да „лече“ последицу, а не узрок.

А узрок је, како одређени број политички и класно освешћених људи у Србији с правом примећује, у директној вези са светом у ком живимо, како глобално, а нарочито, у нашој земљи.

Извор: ЦИБ

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: