Пук’о балон

Пише: Емило Лабудовић

У политику је бануо као апсолутни анонимус, али већ назначен као финасијски маг са јапанским педигреом, један од Здравкових дванаест апостола. Млад, помало мангупске фаце и приступа момка из сокака, своју „магију“ демонстрирао је још прије него је сјео у министарску фотељу, засвиравши на једну од наосјетљивијих жица народне тамбуре: подигао је најнижу цијену рада на, за овдашње прилике, завидан ниво. Како се дарованом коњу не загледа у зубе, осиромашени и понижени народ, напаћен тродеценијском ДПС тиранијом, овај потез је дочекао као најаву бољих дана у сваком погледу, а њега као новог месију.
Мало коме је пало у очи да је овај финансијски абракадбра потез заправо вађење зеца из шешира и да иза њега стоји јефтин трик скупих последица – кредитно задужење од 750 милиона евра!? Али, чудна ми чуда, све ће то народ да позлати. И да плати, наравно.
Захваљујући том потезу, и уз нешто мало јефтине пропаганде, Здравков мађионичар је убрзо постао алфа и омега не само Владе већ и нови гуру политичке сцене у Црној Гори. И као што на позорници сјајног мађиониара награде дуготрајним аплаузом, и он је награђен до тада невиђеном политичком подршком која га је убрзо избацила у сам врх лидера.
Народ изгубљених илузија, младост која није видјела перспективу, вјечити незадовољници и апстиненти, видјели су у њему Мојсија који треба да Црну Гору изведе из „Египта“ свакојаког јада и невоља. И нагрнули су за њим, као за сланом руком. А, опет, скоро нико није указао на његове економске потезе и теорије на којима се пада још на првој години факултета. „Пара има“, његова мантра је била „обећана земља“, а кад пара има онда има и плата од хиљаду евра, пензија које се примичу тој цифри, инвестиција, напретка и Европе која само што није. Тако је настао „Покрет Европа сада“, нови барјак на челу црногорске политичке колоне. Барјак којем се приклонио значајан број бирача, па је мађионичар са својом, с брда, с дола, скупљеном, дружином доспио на чело побједничког каравана.
Није тајна ни да је њихов други „пакет“ енормног повећања стандарда кројен по истом шаблону. Поново узети зајам, продати Електропривреду, срушити Фонд ПИО, па нека траје докле траје. А потом… шта њега брига.
Његовим жељама ту није био крај. Ношен Икаровим крилима амбиција, хтио је на чело државе. Али, ту се већ покаало да је „летач“ само „пренапухани балон“, што би рекли сусједи. Муљање са држављанством, станом, женидбом… и у ту трку је морао његов први сарадник, мада је велико питање колико је то искрено желио а колико је то био дио игре да се ослободи конкуренције и присвоји Покрет у цјелости. А кад већ није могао бити предсједник, сасвим је било очекивано да буде – мандатар. И био је, и још увијек јесте.
А онда је тек ту дошла до изржаја његова ничим неутемељена осионост наспрам политичке неукости, мањак преговарачких капацитета, вјештина завођења за Голеш планину, без чега у политици нема – политике. Пуна два мјесеца маше заставом и убјеђује јавност да има подршку и већу него потребну да му кабинет буде изабран, а онда се из дана у дан та подршка топила, падајући чак и испод доње црте. Уздрмана му је подршка и у самом Покрету, којег, како тврде „његови“, упорно лаже и пријети онима којима здрав разум не да да их геније зајебава. Јефтин трик да се спас нађе у Зенки који се, наводно, одрекао Мила није успио, јер су чак и Демокате, који изгореше, као Вадика за Лесендром, да Алексу врате у фотељу предсједника Скупштине закључиле да би их то скупо кошало. Јер, Зенка и Зденка не иду у исту политичку једначину.
Дозволивши да му спискове подобних и неподобних за састав владе кроје на Марези и у Вашингтону, мандатар је доказао не само да није мађионичар већ да је политички аналфабета нивоа мјесне заједнице. Иако за све вријеме свог тумарања политичком шумом Црне Горе јавност држи у неизвјесности (ћути као мулац, рекли би у Далмацији) већ је и сасвим неупућенима јасно да ће Здравков „а ла Јапан“ геније може постати премијер на само два начина: да му госпођа Џуди издиктира списак њених „миљеника, укључујући и рестлове ДПС, или да се призенљи и врати на почетак. Да поново збраја одбачене и оне који, колико до јуче, никако нису били виђени за владу.
Како год да разријеши овај Гордијев чвор, за који очигледно нема муда Александра Македонског, геније је дефинитивно доказао да о правој политици нема појма. А и о економији, такође, осим ако се генијалношћу не сматра она „наука“ којом је овладала и Раза Мурова: распродај наслијеђено сребро и позајми по свијету, па нека траје макар колико мандат. А затим, она Лујева: послије мене потоп!
Трагајући по сјећању, покушавао сам да нашем генијалцу нађем пандан, и нико ми други није пао на памет до покојног Зорана Ђинђића. И он је у политици практиковао принцип „олако обећане брзине“ и брзопотезног шаха на домаћем и међународном плану. А испоставило се да су га изгурали и подржали само зато да би продао и предао Слободана Милошевића. Онда када је хтио да се самостално бави политиком, одрекли су га се. Јер, од америчких непријатеља у горој ситуацији су само – амерички пријатељи.
Далеко од тога да мислим како иста животна судбина чека нашег Мицкеја, ни у сну се не снило, али политичка – сигурно. Он само има задатак да Црну Гору промијени тако да не промијени ништа, јер ово државно чудо над чудима скројено је по америчком шниту и они ту ништа не би мијењали. И сад може наш смушени мандатар да мијеша чорбу како му воља, убацује и избацује састојке и „зачине“, од Зенке до Зденке, биће онако како му се каже.
И узалуд се кокоти и држи као да и даље све има у рукама, дефинитивно је јасно: пук’о балон, па то ти је.

Емило Лабудовић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: