Пукни зоро нећу кући скоро

Пише: Мишо Вујовић

Након дебакла са Хрватском Марадона се понудио да мотивише фудбалере Аргентине.

Био је несташни и непредвидљиви егоцентрик. Виртуоз с’ лоптом какав се ретко рађа. Мађионичар неухватљив голим оком, који је излуђивао камермане и фоторепортере.
О противничкој одбрани да не говорим, јер је то непрегледни списак ожалошћених. Ни Топаловићи и њихови наследници, којих је препуна Србија и цео Балкан, и чији посао, уз политичаре, једино цвета, нису сахранили људи, колико их је он “закопао”, улазећи им кроз мозак и протурајући лопту изнад границе разума. Тај неукротиви маг обожавао је Чеа, Кастра, Еву Моралеса, Хуга Чавеса, Гадафија и остале лидере који су се супротстављали глобализму.

Пробао је у животу све, од кратких змија до опијата. Уживао је у маратонским пијанкама, уз жене и остале инспиративне супстанце.

Био је пример играча с’ главом, ношен брзином ногу и снагом оног што се налазило међу њима.

Уз главу знао је да прислони руку и да надомести тих пар центиметара, колико му је фалило у висини…У Мексику је Енглезима дао, руком прислоњеном уз главу, гол који остаје за памћење и радост целог света, који и данас стење под енглеским глобалистичко- хуманистичким пројектима људских права, слобода и имплементације демократских начела јачег. На истој утакмици је предриблао пола терена и забио други. Аргентина је постала првак света.

И поред афера, падова, лечења, немирног духа и жеље да осети све сласти и горчине живота, овај слободоумни и неукротиви човек широке душе, успевао је да се дигне и с’ видљивим ожиљцима живота настави даље, не мирећи се с’ просеком, неправдом и конвенцијама моћи. Мењао је пића, мешао опијате, али начела слoбоде и оданост Аргентини никада.

Човек из народа, из предграђа Буенос Аиреса, сиротињске фавеле каквих је пуна Латинска Америка, није заборавио ко је и одакле је потекао. Живео је и играо за народ. Носили су га на раменима, а он њих у срцу. Тај виртуозни фудбалски солиста није играо на тактику, његове фудбалске октаве компоновао је тренутак, а хорски певала цела екипа…Играли су на њега, а он за њих. Сваки излазак на терен био је изазован и непредвидив.

Када су вишеструког носиоца Златне трубе, Феата Сејдића, новинари питали што не свира на ноте, одговорио је мајсторски:

“Ако свираш на ноте, где ће ти душа?”!

Емир Кустурица, поред толико славних, није случајно изабрао “малог зеленог” да сними филм баш о његовом животу. Не о ногама којима је правио бравуре, већ о његовој филозофији живота, пространој и неукротивој, о пуноћи која не познаје границе. Та неомеђеност га је доводила до амбиса, али се увек враћао с новом енергијом и идејама.
Марадона је уз Пелеа, или први до њега, како би рекли Црногорци, најбољи играч свих времена и то му нико не може спорити, као и пожртвованост на терену, нарочито када је у питању репрезентација Аргентине.

Он је, након дебакла са Хрватском, позвао руководство репрезентације и тражио да се обрати фудбалерима:

“Имам ја нешто да им кажем”.

Овај гест, достојан поштовања у том драматичном и понижавајућем тренутку, треба да пробуди све у нашој репрезентацији.

И није проблем у поразима на спортским такмичењима, проблем је у односу изабраних према узвишеном задатку – борити се на терену под заставом Србије. Какви смо тек ми кад нам је репрезентација оваква? Какав је селектор који не зна ко је!? Тата Црногорац, мајка Српкиња, Он из Зенице. И Мујо је из Зенице и онај во из приче о полицајцу и Ави Јустину био је из околине Ваљева, свестан да је вo! Да ли је Он зна да свако туре није за везира? Ако селектор не зна ко је, и те како знају ко су Џафа и Шаћири, а изјаве појединих да је то манифестација примитивизма, последица су недостатка породичног васпитања и оданости свом народу. Џафа и Шаћири, без обзира на последице и огорченост јавности у држави чије боје бране, на ноге су дигли целокупан шиптарски корпус, дајући му инфузију и подстрек да опстане на пројекту који је пре 150 година Абдул бег Фрашери, са осталим племенским првацима, нацртао у Призрену.

Стога нисам случајно писао о духу раскурчености и недостатку стида. Да су моје слутње о војсци без команданта оправдане, потврђује и састанак репрезентативаца без присуства селектора. Ако заиста немате кога, зовите Марадону, играјте за своје укућане, јер већина вас је дошла из сличних средина. Одужите се њима љубављу, не само парама и поклонима. А селектор, ако не зна ко је, нека нешто прочита о Меши Селимовићу, коме је порекло и место рођења скоро исто као и Крстајићу.

Подсетићу: “Припадам оном народу на чијем језику сам писао”, био је недвосмислен велики писац.

А ви момци, послушајте најмудријег српског владику, који каже да “прегаоцу Бог даје махове” и, уместо нота, играјте за душу, мислите на Марадону и пева ћете “Пукни зоро нећу кући скоро!

Прочитајте још:

Трагедија погодила фудбалски свијет: Преминуо легендарни Дијего Армандо Марадона

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: