Пуни храмови и хиљаде грађана поручују: Не можете расрбити Црну Гору

„Бојим се великог зла“. Та порука је стигла од једног Подгоричанина непосредно након изгласавања Закона о слободи вјероисповјести у Црног Гори.

Био је то дуг дан за Црну Гору, још дужа ноћ. Немирна, неизвјесна… Свештенство и грађани пред Скупштином од зоре. Чекају, да не дочекају оно што до прије неки мјесец нису ни сањали да ће чекати. Чекали да се не изгласа Закон који ће им узети цркву, право на вјеру, отети прошлост и сасјећи будућност. Ону најдубљу, духовну… И нису дочекали!

Владајућа елита је урадила своје. Преварила митрополита Амфилохија да ће макар размислити о амандманима, одбила одлагање гласања, похапсила посланике и три сата после поноћи „оштамбиљала“ Закон! Олако, као да се ради о плану реновирања парка испред Скупштине, а не о ревидирању историје, пљувању себе од јуче, зарад Бог зна чега — сутра. Бољег сутра, сигурно не. Макар не за оне који знају ко су, шта су и чији су. А некима ће сигурно сванути. Идеологу Милу Ђукановићу, рашчињеном Мирашу Дедеићу… Можда и НАТО-у и Европи, лажној држави Косово — вјероватно, али Црној Гори неће сигурно.

Бјежала је Црна Гора од себе саме у последњих 20 година колико год је могла.

Од референдума, из ниског старта, кренуо је спринт у правцу „било гдје, само да је далеко од Срба“. Већ после двије године „самосталног одлучивања“ је у томе поставила и „свјетски рекорд“, признавши привремене институције Косова* за такозвану државу. Леглу терориста који су јој дјецу клали — дала је легитимитет.

А по јутру се дан познаје, каже наш народ. Шта се могло очекивати у наставку исписивања новије историје, ако не да се остане доследан себи „од рођења“. И то је врлина данас. Понекад чујемо: „Можда није паметан, али је доследан“. То је једино што се данас може рећи за Црну Гору. Да је доследна! Доследна у намјери да сатре саму себе. Да преоре сву своју историју и посади нову, старију. Доследна да од својих грађана направи „монтенегрине“, издајнике, варваре, богохулнике и ђаволе ако треба… Било шта, само да не остану ону што једино јесу — Срби.

И брда и мора би се одрекла Црна Гора, само ако ће то уништити дубоко укорењено српство и православну Цркву. А чини се да је прије могуће расрбити Београд и Крагујевац, него Црну Гору. Али зар се мисли да на другој страни нема ни памети ни доследности? Да онај народ данима шета, зато што „авета“ или баш зато што је доследан. И оцу и мајци, дједу и прадједу, Његошу и Светом Сави?

За цијену ове „доследности“ нико не мари. Бар не они којима је „дато“ да маре. Умјесто тога, после оловке и потписивања Закона, ухватили су се пендрека, сузаваца, застрашивања, хапшења, пребијања — свога народа.

Бога се не плаше, али имају много разлога да се плаше великог зла које као да призивају. Зла под својим небом и над својим народом. Зла кога се плаши свако ко има брата, сестру, дијете. И коме је стало — до живота и до државе.

Свака акција има реакцију. Сваки балон под притиском пуца много лакше, него леђа народа под пендреком. Размислите бар сада када сте напунили храмове као никада прије, а хиљаде људе по градовима региона послали на улице. Ово није битка за власт, није политичка игра, иако је тако представљате. Играте се душом свог народа. Бесмислено је. Све ово са Црном Гором одавно нема смисла. Ни да постане ово што је постала, нити да буде данас оно што јесте, после свега што је од памтивијека била!

(Александар Милачић, Спутњик)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: