Пупинов одлазак у Америку

Пише: Војислав Гледић

Родитељи Михајла Пупина (1854–1935)  Константин  (Коста) и Олимпијада  били су скромног имовног стања, а осим тога он је био њихов једини мушки потомак који је, по традицији, требало да наслиједи имовину и настави одржавање имања и обавља уобичајене пољопривредне послове. Али као бистар и веома добар ученик био је омиљен код својих професора, посебно код Коса и Живковића, који су позвали Пупинове родитеље у  Панчево, гдје је Михајло учио гимназију,  и привољели их да свога сина пошаљу на даље школовање. Одабрали су Праг као најпогодније мјесто за даље усавршавање интелигентног и перспективног младића. Живковић је обећао да ће његова црквена општина, у случају потребе, увијек материјално помагати младог ученика, када се за то укаже потреба. Пупинова мајка је увијек жељела да јој син постигне највеће образовање, али је његов отац био противан таквој намјери своје супруге. Ипак, коначно је пристао, иако нерадо, да му син пође на школовање далеко од родног мјеста.

Пут од Идвора до Прага најприје је водио до Панчева, а затим је требало (скоро два дана) путовати лађом до Будимпеште и после тога жељезницом (један дан) до Прага. Испраћај на пристаништу у Панчеву је био посебно дирљив и сви путници на броду су саосјећали са породицом Пупин. Михајло је очекивао да ће његова мајка плакати, али га је много зачудило када је видио двије крупне сузе у тамним очевим очима. То је било изненађење јер је знао да му је отац храбар, стамен и одлучан човјек који никада није исказивао своја осјећања. „Ствари сам носио у двије шарене торбе израђене од лијепо обојеног ткања од вуне. У једној је било моје рубље, а у другој храна, једна печена гуска и велики бијели хлеб“, истиче Пупин. На себи је мао лијепо извезено сељачко одијело, жути кожух и црну шубару. Сестре су га увјеравале да изгледа као прави „варошанин“.

На броду према Будимпешти, пловећи лијепим плавим Дунавом, налазила се и повећа група ученика Карловачке богословије. Они су се брзо спријатељили са Михајлом и показивали му мјеста која су се налазила дуж обала Дунава. Опустио се и некако почео да превазилази тугу од растанка са родитељима. Та неопрезност га је, међутим, коштала губитка печене гуске. Наиме, када су богословци изашли са брода, Михајло је желио да нешто презалогаји. Али се у његовој торби више није налазила укусно печена гуска. То га је много ожалостило. Један путник му је рекао да је један од богословаца узео из торбе гуску, али да није знао чије су ствари и тако допустио младом Михајлу да остане без масног обједа. – О, Свети Саво – рекао сам – какво ће православље проповиједати Србима у Банату овакви будући апостоли наше вјере. – Након овог Пупиновог узвика, како пише у аутобиографији, јавила се једна старија жена и почела да га тјеши и савјетује:

– Ах, моје дијете, не криви их, они су то урадили само из несташлука. А ово искуство вриједјеће ти много више од туцета печених гусака. Између осталог, научиће те да у страном свијету једним оком увијек бдиш над оним што имаш, а другим оком гледаш на ствари које имаш.“ Овај мудри савјет, који му је дала та пријатна сељанка, Пупин је користио не само до краја путовања до Прага него и у каснијем животу. Схватио је да се мора увијек учити, да се треба борити са свим недаћама и искушењима. Послије тога је посебну пажњу поклањао својим торбама и жутом кожуху.

Будимпешта га је одушевила својом љепотом и пространошћу, а посебно су импозантно дјеловале  велелепне грађевине и необичан мост преко Дунава. Кренуо је да тражи жељезничку станицу. У томе му је помогао један Србин који је по одијелу и торбама које је носио запазио да је Михајло његов сународник. Смјестио се у воз за Праг, али је морао у једном малом мјесту (Гезендорфу – граду гусака), ујутру у четири сата пресјести у другу композицију јер тај воз путује директно за Беч. Међутим, Пупин је ноћ преспавао па га је пробудио кондуктер на крајњој станици у Бечу. Када се пожалио да је требало да га кондуктер опомене и пробуди, овај га је осорно назвао „српским свињаром“, на шта му је млади Михајло поносно одговорио:

– Извините… ја нисам српски свињар, ја сам син једног храброг војног граничара и идем у царску школу у Праг на школовање.

Кондуктер га је одвео до свог претпостављеног који се по одјећи (униформи) и по надменом понашању младом Пупину учинио као да се налази пред самим царем. Овај надмени службеник је веома грубо разговарао, опоменуо га да мора понизно да разговара са царским службеником. Упозорио га је да не мора да тако брижно чува своје ствари, посебно торбе, јер се не налази „на дивљем Балкану“. Пупин му је одговорио да су му на броду украли печену гуску и зато чува тако помно своје ствари. Када је казао да су управо у Бечу погажена права његовог поносног народа, чиновник је намјеравао да га под стражом врати натраг у родни Идвор.

Срећна је била околност да је том необичном разговору присуствовао један старији брачни пар. Они су се заинтересовали за младог и необично поноситог путника и платили му карту у првом пазреду на релацији Беч-Праг. Претходно је, од Будимпеште до Беча, путовао трећом класом и спавао на дрвеној клупи, а сада се удобно смјестио у луксузном купеу у коме је био старији брачни пар. То су били Американци који су говорили доста слабо њемачки језик, баш као и млади Пупин, али су се одлично споразумијевали. Објаснио им је одакле је и гдје путује. Понудио их је комадом хлеба што му га је мајка спремила за пут. Они су били пријатно изненађени тако укусно спремљеним хлебом, па су га упитали зашто тражи науке у Прагу када има тако добро кућно образовање и васпитање.

Разговор је вођен о многим стварима, али се посебно односио на живот и дјело славних Франклина и Линколна. Стари племенити Американци су младог Пупина упутили да обавезно прочита дјело  ,,Чича Томина колиба“, дело познате списатељице Херијет Бичер Стоув (1812 – 1896). Из те приче ће много сазнати о животу у Америци. Касније је Пупин послушао тај савјет и причу прочитао у преводу. У Прагу је прихватио позив љубазних Американаца да, док се не снађе, преноћи једну ноћ у хотелу „Плава звијезда“. Потом је нашао једну малу и неудобну собу у поткровљу, управо колико су му дозвољавале његове скромне финансијске могућности. Уписао се у школу, али му учење није причињавало никакво задовољство.

Ускоро се, наиме, испоставило да су у Прагу националне трзавице између Словена (Чеха и Словака) и Њемаца биле много израженије него у Панчеву. Брзо се прикључио својој браћи Словенима и наставио своју раније започету бунтовничку дјелатност. Био је вичан борби па је лако излазио у сукобима са њемачким ученицима, чак и старијим од себе. У школи се више пазило шта ученици мисле о држави и званичним органима него какав успјех постижу у настави. Наставници су му више личили на полицајце него на педагоге. Опомињали су свога ученика Пупина да се окане своје политичке дјелатности јер може лоше проћи и убрзо да буде депортован у своје родно мјесто.

Од проте Живковића је имао двије препоруке за познате чешке трибуне Ригера и Палацкија, али је оклијевао да их посјети. Тек након прекора од стране свога поштованог проте посјетио је ове познате политичке раднике. Често се дописивао са својим старијим сестрама и кроз писма посебно указивао мајци на многе знаменитости Прага. Никада није помињао школу нити свој доста скроман успјех. Тешко је састављао крај са крајем, али се никада на то није жалио. Ускоро је добио обавијест да му је отац напрасно умро, па је написао мајци да жели да се врати у Идвор и настави да се бави пољопривредом на свом имању. Мајка је то одлучно одбила и тражила од сина да настави школовање. Њему је било жао да се мајка излаже великим трошковима, а није имао храбрости да се обрати за помоћ црквеној општини у Панчеву (која му је обећала потпору).

,,Како је вријеме одмицало – наглашава Пупин  – све више сам прижаљкивао да ме избаце из школе и тако нађем изговор за свој повратак у Идвор. Недостајали су ми хоризонти банатских равница у уским улицама Прага. Моја спаваћа соба на тавану, једино што сам могао себи приуштити, тешко је одударала од живота у бескрајним банатским равницама гдје сам читавих шест недјеља сваког љета живио под небеским сводом, посматрао волове који пасу, зурио ноћу у безброј звијезда и слушао милозвучне тонове српске фруле. Људи које сам сретао на улицама били су пуни германске уображености или неке званичне надмености; нису имали  ништа заједничко са племенитом граничарском мушкошћу и срдачношћу. Учитељи су ми више личили на аустрјскле жандарме него на наставнике који могу да се допадну ђацима. Њих је више занимало шта ја мислим о цару и какве су моје националистичке идеје. Ниједан од њих није ме подсјећао на Словенца Коса или проту Живковића из Панчева. Расна мржња је била водећа страст онога доба. Да није било оне топле љубави чешких дјечака и њихових родитеља, осјећао бих се веома усамљен. Сувише је била велика промјена долазак из Баната у Праг.“

Не желећи да даље буде на терету мајке, а немајући више ни воље ни мотива за даље школовање, Пупин одлучује да напусти Праг и отпутује у Америку. Управо је тих мартовских дана 1874. године на задњој страни једног илустрованог часописа прочитао примамљив оглас о могућности куповине доста јефтине карте за исељенички брод по цијени од 28 форинти. Да би сакупио тај новац, он се одлучио да све своје ствари прода. О томе свједочи у аутобиографији: „Продао сам књиге, сат, одјећу, затим жути кожух и црну шубару да бих дошао до потребне своте новца. На пут сам пошао са једним одијелом на себи, неколико кошуља и једним црвеним турским фесом који нико није хтио да купи.“  Успио је да прикупи паре којима је купио  карту треће класе, која је обезбјеђивала само преграду у потпалуби, без струњаче и ћебета, али је Пупин имао илузију да ће путовање бити пријатно а вријеме топло и наклоњено. Показало се, међутим, да га је та заблуда умало коштала живота. Спасла га је младост, чврста конституција и већ очврсли организам, навикнут на тешке физичке радове и очеличен трпљењем хладноће у својој малој незагријаној прашкој соби. Ево како Пупин описује напуштање Пага и стизање у луку Хамбург из је кренуо за Америку без топле одјеће јер је сматрао да ће  услови путовања бити повољни и удобни тако да ће све недаће моћи  пребродити  у лаком љетњем одијелу. „Зар није Њујорк много јужније од Панчева, и зар се може помислити да Америка није топла земља кад се човјек сјети оних бројних слика голих Индијанаца. То су биле мисли које су ме тјешиле те сам се тако умирен растао од свог кожуха.“

,,Коначно сам стигао у  Хамбург спреман да се укрцам – наставља Пупин своју исповијест – али без новца којим бих купио струњачу и ћебе за лежај на броду Неколико дана касније мој брод ‘Вестфалија’ кренуо је на пут 12. марта 1874. године. Послије неколико дана моја мајка је примила писмо послато из Хамбурга у коме сам јој најтоплијим ријечима објаснио да сам, по мом мишљењу, прерастао школе, учитеље и наставне методе у Прагу и да сам ради тога ријешио да отпутујем у земљу Франклина и Линколна, гдје је народ мудрији и зна више него што је сам Свети Сава знао. Увјеравао сам је да ћу са њеним благословом и помоћу Божјом свакако доћи до успјеха и обећао јој да ћу се ускоро вратити обогаћен великим знањем и почастима. Кроз  писмо је провијавао најведрији оптимизам који је моја машта могла замислити. Послије неколико мјесеци сазнао сам да је моја мајка са пуном вјером примила ово ружичасто представљање овог мог неочакиваног корака.“

Путовање у Нови свијет Пупин је, тако,  започео из  велике европске  луке  Хамбурга, 12. марта 1874. г., паробродом „Вестфалија“. Највећи број исељеника били су Њемци који су се од своје земље растављали једном тужном пјесмом која изазвала изузетно нелагодно расположење. Сви путници су кренули у Нови свијет да ппронађу  срећу и стекну зараду, али и са надом да ће се поново вратити у свој стари завичај. Са лаким одијелом, са оскудним пртљагом, са пет центи у џепу, кренуо је и Пупин да окуша срећу у новој средини. Када се заорила сјетна и  носталгична пјесма путника на броду, која је почињала стиховом  ,,Ох, како би тешко било остављати обале родне земље“,  Пупин се повукао у своју преграду за спавање гдје се добро исплакао. Сјетио се свог завичаја, лијепих и широких банатских поља, своје мајке и другова, и тако унеколико растеретио своју дуготрајну тугу која се купила у њему и излила   кроз горке сузе. Тада му се јасно показао дотадашњи  његов    заиста тежак положај и  оцртавала неизвјесна   будућност  када је напуштао Европу и одлазио у Нови свијет.

,,Онај ко није прешао бурни Атлантик у марту   – описује Пупин своје прекоокеанско путовање  – у јефтиној класи исељеничког брода, слабо зна шта су муке. Ја сам захвалан звијездама што су ондашњи исељенички закони били друкчији од данашњих, јер да није било тако, ја данас не бих био међу живима. Издржати све оне муке на узбурканом океану, а при томе очувати ону ружичасту слику о обећаној земљи, велико је искушење за дјечачке нерве и дјечачку физичку снагу. Али доживјети да будем враћен без паре у џепу и без ружичастиух снова, било је превише за сваког човјека, осим ако није лишен сваког тананијег осјећања.

Многе ноћи сам провео на исељеничком броду прибијен уз топли димњак и помицао се час тамо час овамо да бих избјегао налете хладних вјетрова. Све што сам имао на себи било је једно лако одиело. Остало што сам некада имао претворио сам у новац да бих  купио карту за брод. Није ми преостало новца да бих мгао купити струњачу  и ћебе за лежај на броду. Зато и нисам могао  тамо да спавам за вријеме хладних мартовских ноћи због крајње неудобности. Да није било топлог бродског димњака, вјероватно бих умро од хладноће. У  почетку сам се морао борити да бих обезбиједио себи мјесто поред димњака, али када су исељеници схватили да немам топле одјеће, престали су да ме потискују. Често сам уздисао за својим топлим кожухом  и шубаром и, више него икада прије, цијенио сам промућурност моје мајке која ми је за далеки пут припемила кожух и шубару.“

Током путовања преко запјенушаног Атлантика, чији су таласи често прелазили преко ограде брода, Пупин је слушао приче многих путника који су говорили о својим плановима и надама које очекују у Новом свијету. Сваки од њих је имао неки занат, посједовао знање неке практичне вјештине, поједини су имали рођаке који су их очекивали, али млади Михајло није имао ништа од тога. Путовао је, дакле, у неизвјесност, али са чврстом одлуком да успије и да искуша живот у потпуно новој и непознатој средини.

,,Четрнаестог дана рано изјутра указала се ниска обала Лонг Ајленда  – наставља Пупин своје причање. – У  шареној гомили узбуђених исељеника вјероватно није било срећнијег човјека од мене када сам угледао обећану земљу. Било је ведро, благо и сунчано мартовско јутро, а како смо се приближили Њујоршкој луци, топли сунчани зраци као да су топили ону хладноћу која се сакупила у мом тијелу од  сталног излагања леденим вјетровима сјеверног Атлантика. Осјећао сам се као нека друга особа, а сваки нови призор који се  указивао са брода у току приближавања Новом свијету као да ми је наговјештавао да ћу бити дочекан  добродошлицом. Око брода је све врвело од живота и ужурбаности а то  је достигло врхунац када смо ушли у Њујоршку  луку.

Призор који се тада указао пред мојим очима био је нов и задивљајући. Први утисци из Будимпеште и Прага били су блиједа слика према овој величанственој стварности која ми се указала у Њујоршкој луци. Безбројни чамци били су начичкани уз обије обале ове велике ријеке; разне врсте бродова за превоз путника били су пуни људи и изгледало је да једна група жури на једну страну џиновске метрополе, док друга са истом журбом хита да се пребаци на другу страну обале. Чинило ми се да свака од ових гомила жури да би обавили неке важне послове.“

Стигао је у Њујорк 26. марта. Дан је био сунчан и лијеп, а призор који је угледао изазвао је у њему оптимистичко расположење. Пролазећи поред Лонг Ајленда (Дугачког острва), осјетио је да се постепено губи нагомилана хладноћа у његовом тијелу, а расте жеља да што прије изађе на улице једне велике и дотле невиђене метрополе. Све га је ту, још у самој луци, испуњавало очаравајућим осјећањима. Требало је, ипак, проћи кроз Касл Гарден (или, како је то мјесто један путник назвао, Врата Америке), кроз који је морао ући сваки имигрант, при чему је требало пребродити одговарајућу имиграциону комисију.

Пупин је надлежној комисији искрено рекао све оно што је имао да каже, признајући да не зна никакав занат,  да нема познаника нити рођака у Америци, а да у џепу има само пет центи. При томе је говорио (доста лошим) њемачким језиком. Признао је да не зна ни једне ријечи на енглеском. У комисији се налазио један инвалид, Швајцарац са дрвеном ногом (учесник у војсци Уније), који је имао разумијевања за младог имигранта. Када га је питао кога познаје у Америци, он му је кратко одговорио: Франклина, Линколна и Хенријет Бичер Стоун, чију је причу  ,,Чича Томина колиба“  читао у преводу. „Имао си добар укус кад си бирао своје познанике у Америци“, рекао му је тај члан комисије. Мало касније га је поново срео и младом Пупину рекао да је према њему учињен изузетак и да зато треба добро да пази и да што прије нађе неки посао.

Оних пет центи што их је имао у џепу одмах је потрошио купујући једну питу са шљивама коју је продавала једна старица. Показало се, међутим, да се у пити умјесто шљива налазе коштице. То је, дакле, била прва Пупинова трговина у Новом свијету. Требало је, тако, како је то казао један од путника на броду, да одслужи стаж познат под именом „жутокљунство“. Потом је отишао у Биро за запошљавање, а ноћ је провео у прихватилишту за имигранте. Иако је спавао на тврдом лежају, без покривача, ноћ је провео у дубоком сну јер више није било оног таласања и тешког ваљања брода под ударцима снажних вјетрова на Атлантику. Ујутро је добио велику шољу бијеле кафе и комад хлеба намазан са мало маслаца.

Послије тога је отпочео Пупинов период прилагођавања у обећаној земљи.

Предстојале су године суровог живота у борби за обезбјеђење најосновнијих услова за биолошки опстанак. Како није знао никакав занат, није се могао прихватити неког конкретног посла за који је требало познавати било какаву занатску вјештину. Стога је пошао је да тражи било какав најпростији физички посао кроз велики Њујорк чије су га улице, зграде, а посебно густо испреплетане жице за телефонију, посебно у Бродвеју, испуњавале великим чуђењем и знатижељом. На глави је носио црвени фес (који су носили Срби у Босни), па је то изазвало подсмешљивост групе дјечака, синова локалних чистача ципела и продаваца новина, са којима се срео на једној улици. Један од њих, највећи и најснажнији, збацио је фес са Михајлове главе, а овај га је ухватио и брзо оборио на земљу. Убрзо се ту нашао полицајац, али га је пустио јер су остали дјечаци казали праву истину.

Михајла је пријатно изненадила искреност и осјећај за фер-плеј у Америци чак и међу обичним уличним „деранима“. Касније се увјерио да у тој великој земљи постоје много другачија правила него у Европи и да се свакоме пружају подједнаке могућности да искаже своје способности, посебно да стиче материјално богатство и да испољи личну сналажљивост и иницијативу. Убрзо му је један господин понудио посао да музе краве на једној фарми, али је то Михајло одлучно одбио (јер тај посао у његовом Идвору раде жене).

Убрзо га је други господин,  Швајцарац који је знао њемачки, запитао да ли би прихватио посао на пољима у Делаверу да буде кочијаш и да тјера мазге. Прихватио је понуду и заједно са тим човјеком, а то је био надзорник на једној фарми у држави Делавер, отпутовао из Њујорка. Посао му је био да тјера мазге и запреге у којима је било стајско ђубриво. Првих  дана је посао радио веома напорно и брзо је, као неискусан почетник,  добио упалу мишића, али су га његовале жене са фарме (која се налазила на око миљу од Делавер Ситија, града са око 2 000 становника). Напорно је радио, а једна лијепа дјевојка, власникова кћерка (плавокоса и плавоока љепотица, нешто млађа од Михајла), подучавала га је енглеском језику. Он ју је пажљиво слушао и сваку њену подуку добро прихватао. Назвао ју је добром вилом и током боравка на фарми, а то је било скоро три мјесеца, успио доста енглеских ријечи и израза да научи.

Када је стекао уштеђевину од десет долара, вратио се у Филаделфију (кроз коју је прошао претходно са оним Швајцарцем), како би се боље упознао са тим градом и евентуално нашао какав посао. Испоставило се да у том граду не знају много о славном Франклину, који је управо ту извршио своја чувена открића на пољу електрицитета. Остао је пет дана у једном малом и јефтином хотелу, али када му је остало само три долара, морао је потражити било какав извор прихода. Сједећи у Фермонт парку у Филаделфији, како то истиче Пупин, један човјек му је понудио да се бави пољопривредним радовима у Саунт Ст. Мерију, у јужном Мериленду. Прихатио је понуду, отпутовао у то мјесто, а посао се састојао у тјерању запреге са мазгама које су вукле култиваторе по пољима засађеним кукурузом и дуваном. Посао је био лак, али несносна врућина, огроман број комараца и мува били су неиздржљиви за младог Пупина.  Када је успио да заради и уштеди 15 долара, одлучио је да напусти то мјесто и потражи неки други посао.

У највећем америчком граду, Њујорку,  Пупин се смјестио у једном малом хотелу који се налазио у Вест стриту.  Тај хотел је држао један Немац из Фризленда који је имао сина Кристијана, жутокосог и пјегавог дјечака, отприлике Пупинових година. Са њиме се спријатељио, а мали Кристијан је много помагао своме другу. Од 1873. г. у САД је била криза па се тешко долазило до посла. Кристијан је своме пријатељу обезбиједио да ради на утовару на једном малом броду јер су морнари били у штрајку па је требало наћи замјену. Послије тога Пупин се бавио фарбањем тог истог брода. Посао је трајао око три недјеље и за то вријеме је успио да заради 30 долара. Купио је, коначно, ново одијело и тако постао „прави“ грађанин те велике земље.

Кристијан је своме пријатељу налазио и друге послове, посебно за фарбање.Тако је Михајо чак два пута једном богатом Њемцу, власнику пекарске радње, али великом цицији,  фарбао фирму на колима за превоз хлеба и пецива. Кристијан је чак смислио једну шалу са тим пекаром јер је услугу плаћао свега 5 умјесто стварне вриједности од 20 долара.  Те јесени је, међутим, Кристијан напустио Њујорк, а Пупин се преселио у једну малу собу у Норфок улици и био близу Куперове уније, гдје се  налазила  једна пријатна  и добро опрељена  библиотека, коју је почео стално да посјећује. У почетку није било посла, али се касније досјетио како да дође до минималних материјалних средстава за живот. Пратио је кола са угљем и одмах се, након истовара терета,  понудио да угаљ убаци у подрум. Послије је власницима предлагао да запуштене подрумске просторије окречи, при чему је говорио да је молер, и власници би му понекад давали да и то уради, и тако се сналазио у почетку живота у Америци.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: