Пупиново усавршавање у Европи

Пише: Војислав Гледић

Добивши држављанство, диплому (што је много значило за младог усељеника) и стипендију од 500 долара годишње, Пупин је кренуо у Европу бродом из Њујоршке луке јуна 1883. године. Ево како сам он описује то своје путовање у Европу:

„Када сам се нашао на палуби брода који је требало да ме превезе у Европу на даље студије, и посматрао ону ужурбаност око напуштања закрчене Њујоршке луке, размишљао сам о оном дану прије девет година (1874) када сам овамо дошао исељеничким бродом. И рекао сам себи: ,Михајло Пупине, највеће благо које си понио собом прије девет година у Њујоршку луку било је твоје сазнање, дубоко највеће благо које сада носиш из исте луке је твоје знање, дубоко поштовање и дивљење за велике традиције твоје друге домовине.’“

На броду ка Европи Пупин је путовао у групи са неколико студената и постдипломаца са америчких универзитета. На броду се налазила и група од 12 средњошколки из Вашингтона које су, веселе и раздрагане,  одлазиле у Европу у пратњи једног брадатог и занимљивог професора. Он је дозволио да се ученице друже са студентима и да заједно чак и сједе и обједују у истој групи. Тако је путовање било веома угодно, а свако из обије групе морао је да исприча једну занимљиву догодовштину из живота. Пупинова прича је била „Францискус из Фрајбурга“, а односила се на Билхарца коме је Пупин дао име „грчког гуслара“ из Кортланд улице. Када се Пупин одселио из Фабрике бисквита, Билхарц је био веома тужан, веома је ријетко свирао у своју цитру, а касније је негдје отпутовао тако да му се није знало за адресу и даљу судбину. Иначе, ученице су студенти називали „нимфама“, а старог професора је Пупин назвао „Тата Нептун“ (овај надимак му је касније и остао).

Са препорукама за професоре у Енглеској од Барнарда и других својих наставника, Пупин је стигао у Кембриџ, али је нашао само у Тринити колеџу В. Џ. Нивена. Овај га је веома лијепо примио и објаснио му услове и начин студирања, а поклонио му је и Кемпелову књигу ,,Максвелов живот“  коју је Пупин одмах прочитао од корице до корице. Из Кембриџа је отпутовао у Швајцарску гдје се задржао недјељу дана. При томе се бавио веслањем и планинарењем па је освојио и алпски врх Титлис. У Беч је стигао четири недјеље послије пристизања у Европу (крајем јула 1883). Када је пролазио Дунавом бродом покрај Београда, доживио је дубоко патриотско осјећање, а у Панчеву је неочекивано срео неколико пјевачких друштава која су путовала у Сремске Карловце. Предложили су му да са њима отпутује. Предлог је прихватио јер му се тада пружила прилика да присуствује једном важном историјском догађају.

У Карловце је бродом стигао следећег дана и ту је одржан велики народни збор јер је вршена сахрана приспјелих посмртних остатака великог српског пјесника Бранка Радичевића (Славонски Брод, 1824 – Беч, 1853)  који је умро веома млад прије тридесет година. „Рано идућег дана (послије напуштања Панчева, прим. В. Г.) наш брод је стигао у Карловце“, пише Пупин. „Тамо смо срели многа пјевачка друштва и делегације из Војводине, Србије, Босне, Херцеговине и Црне Горе. Био је то живописан скуп лијепих и кршних младих људи и жена, а многи од њих имали су на себи народну ношњу предивних боја и облика.“

Пупин се вратио у свој родни Идвор, у пратњи сестре и зета запрежним колима из Панчева, послије пуних једанаест  година од када је као младић напустио родни дом. Мајка га је дочекала са сузама и са њиме прошетала кроз цијело село евоцирајући успомене из Михајловог дјетињства. Потом га је довела на гробље до вјечног почивалишта њеног мужа и Михајловог оца Константина. „Вјерна српским обичајима, моја мајка се обратила гробу као да ме је довела живом оцу.

– Коста, мој вјерни мужу, довела сам ти сина твог кога си волио више од свог живота и чије име је било на твојим уснама када си последњи пут удахнуо живот. Прими молитву његову. Он лије сузе на твом гробу и побожно се клања светој успомени твојој, која ће у њему вјечно живјети.“

Пупин је провео читаво љето, све до касног септембра, у родном Идвору. Посебно се веселио сеоском животу. То доба је, иначе, било најљепше годишње доба када су сељани прослављали срећан завршетак пољских радова. Приређиване су многобројне забаве на којима су млади Идворчани имали прилику да се одморе од напорних свакодневних послова. Управо када је Пупин стигао, надлежни жупан га је позвао да би са њиме желио да  поразговара. Пупин је показао своју диплому са Универзитета Колумбија и увјерење о америчком држављанству.

Жупан је био Мађар, стар око тридесет година, лијепе спољашности и углађених манира. Био је аристократског поријекла, а студије је завршио у Енглеској. Интересовао се о Пупиновој политичкој активности, посебно о томе да ли је и шта говорио на великом народном збору у Сремским Карловцима. Пупин му је искрено одговарао, да на том збору није имао ни прилику да јавно говори. Жупан је био добро обавјештен о Пупиновој политичкој дјелатности када је био поданик Аустроугарске. На крају разговора, који је касније попримио доста пријатељски тон, жупник му је посудио једну добру америчку пушку и препоручио му да се бави ловом у ритовима око оближњег Тамиша. Уз то, „додијелио“ му је и једног писара да му „чини“ друштво.

Када је, крајем септембра, Пупин одлазио из свог родног села, приређена је посебна ловачка гозба. У вечерњим сатима се скувала рибља чорба, а начињена су и разна друга јела. Док су се рибе пржиле у тигањима и весело разговарало о многим стварима, у даљини се чула сјетна музика једног фрулаша. Сеоски свештеник му је објаснио да то свира млади Гавра, мештанин који се ускоро жени па тако увесељава своју будућу невјесту која највјероватније слуша лијепе звуке са тог народног традиционалног инструмента. У том тренутку је Пупин, како то сам истиче, осјећао жељу да се и сам задржи у свом родном мјесту…

Стигавши у Кембриџ, у почетку се није опредијелио ни за један колеџ, али се касније уписао на Кингсу, а нашао је и приватан стан. Да би се могао бавити теоријском физиком, посебно Максвеловом теоријом електромагнетизма, била је потребна одговарајућа математичка предспрема коју, међутим, Пупин није имао. Стога је прихватио Нивенов предлог да савлада математички течај код истакнутог  предавача Џона Едварда Рута, професора Питерхаус колеџа, који је извео двадесет и пет генерација врсних математичара. У почетку је увидио колико је био са знањем математике испод својих енглеских колега. Настојао је да надокнади све оно што је пропустио на Колумбија универзитету. Повремено је падао у очајање, сумњајући да је у стању да постигне оно што се од њега тражило. Али велики радник, искусан човјек и надасве непоколебљиви борац са многим животним недаћама, Пупин се храбро ухватио у коштац са новим наставним изазовима. Требало је, наиме, до краја завршити предвиђено дошколавање на познатим европским универзитетима.

Пупин је тек у Кембриџу увидио како се треба бавити одређеном облашћу научног знања. Увидио је да човјек мора бити не само свестрано образован него и мора проникнути у најсложеније области науке којом се жели бавити. Тако је са посебном пажњом и необичним уважавањем пратио предавања и вјежбања професора Рута, о чему детаљније пише у аутобиографији:

„Рут је био велики мајстор да подстиче студенте… Био је изванредан. Све што је радио изгледало је тако једноставно и природно. Чак и најтежи математички проблеми изгледали су за њега као разонода. Проблеме над којима сам сатима лупао  главу, он је рјешавао за неколико секунди. Рут је био велики мајстор за рјешавање математичких проблема, али није био стваралачки геније; био је виртуоз, али не и композитор.“

По завршетку прве године дошколовања у Европи, Пупин се ојсећао уморним па је желио да се одмори од напорног рада. Отишао је у мало мјесто Порник на обали Атлантског океана у Француској. То мјесто је, иначе, било удаљено од Кембриџа само дан путовања. Понио је са собом и Кембелову књигу  ,,Живот Максвела“,  као и француску граматику. Узео је сеоског учитеља да му даје приватне часове француског језика. Ту је остао око два мјесеца и прилично савладао основе француског. Потом је отпутовао у Париз, у коме се нашао 14. јула 1884. г. У  граду свјетлости Пупин је случајно, у Латинском кварту, у једној антикварници, купио познато дјело славног Жозефа Луја Лагранжа (1736 – 1813)  ,Аналитичка механика“.  Пут је наставио ка Идвору да би се, у сеоској тишини, у топлом дому, посветио студијама Лагранжа и поновном читању књиге  ,,Живот Максвела“.

Послије боравка од два мјесеца у Идвору, Пупин се вратио у Кембриџ да би се коначно могао посветити проучавању Максвелове теорије електромагнетизма. Математичку физику су тада предавали славни научници лорд Рејли (1842-1919) и Џорџ Габријел Стоукс (1819-1903). Када га је његов ментор Нивен питао да ли су предавања лорда Рејлија довољно добра за њега, Пупин је лаконски одроворио „Она су сигурно добра за мене, али ја, нажалост, нисам довољно добар за та предавања. “Управо када је завршио слушање предавања из математичке физике, стигло му је писмо од предсједника Колумбија универзитета Барнарда да је Џон Тиндал, познати енглески научник, основао фондацију за стипендије у износу од по пет стотина долара годишње. На крају је истакао да су Пупина професори препоручили да буде корисник те стипендије за наредну школску годину.

Тиндалов фонд је, иначе, настао од новца који је зарадио када је држао низ запажених предавања у највећим америчким градовима током турнеје коју је обавио 1872. и 1873. године. У Америку је допутовао на позив Универзитета Колумбија и залагао се да се физика предаје на један много модернији, живљи и љепши начин. Застарјела настава није могла задовољавати тадашње нарасле потребе, посебно када су била у питању експериментална истраживања.

За вријеме љетњег распуста 1885. године Пупин је одлучио да га проведе у Шкотској. Изабрао је једно мало острво по имену Аран и ту, у једној колибици, проводио је највећи дио времена проучавајући славно дјело „Истраживања на пољу електрицитета“ чији је аутор био Мајкл Фарадеј (1791-1867). На том шкотском острву Пупин је научио да игра њихова народна кола, која су га умногоме подсјећала на његову родну Војводину.

Пупин је желио да се усаврши и у експерименталном раду и да настави студије на Кевендишовој (Хенри Кевендиш, 1731-1810) лабораторији у Кембриџу коју је основао славни Максвел и био њен први управник, али ју је због тешке болести морао напустити да би ускоро умро на свом имању. У вријеме када је Пупин желио да се упише у ту лабораторију, експерименте је изводио млади наставник Џим Џозеф Томсон (1856-1940), касније један од најславнијих свјетских физичара, посебно познат по открићу електрона. Тада је, међутим, Томсон имао свега 29 година па је то била непријатна чињеница која је Пупина одвратила од  његове  намјере. Стога је одлучио да усавршавање на експерименталном плану обави у некој другој сличној истраживачкој установи. Посјетио је Џона Тиндала, чију је стипендију управо добио, да се са њиме посавјетује око тога гдје би најбоље било да се усавршава на експерименталном плану.

Сусрет са старим Тиндалом оставио је незабораван утисак на Пупина. Овај га је изузетно топло и срдачно примио и пружио му низ веома корисних препорука и савјета. Иначе, Пупин је Тиндалова предавања, популарног карактера, читао још за вријеме својих првих посјета Куперовој библиотеци у Њујорку када је радио у Фабрици  бисквита. „Основа за проучавање у физици су огледи“ рекао је Тиндал Пупину. „То су најбоље схватали Њемци који при свим универзитетима оснивају лабораторије и чији научници на челу са Херманом Хелмхолцом представљају данас водећи научни кадар у физици. Уосталом, ви знате да је Фарадеј своја капитална открића учинио путем опита.“

Када га је Пупин упитао да ли би Тиндал био сагласан или противан да се пријави као његов стипендиста да настави студије управо код Хелмхолца, Тиндал је одговорио: „Напротив, ја вам савјетујем да то одмах учините. Само знајте да Тиндалов стипендиста не смије да лута као гуска у магли, како ви кажете, већ мора као лабуд  да држи главу високо у потрази за вјечитим истинама.“ Ове Тиндалове ријечи, уз препоруку да настави студије код славног Хермала Хелмхолца (1821-1894), једног од највећих физичара 19. вијека, биле су велики подстрек за даљи Пупинов рад на постстудијским  стручном и научном усавршавању.

Пупин се са Тиндаловом и Барнардовом препоруком, а као стипендиста Тиндаловог фонда, упутио у Берлин да се упише на студије код Хермана Хелмхолца. Примио га је професор Кениг, Хелмхолцов помоћник, и одвео га код славног физичара. Овај га је љубазно примио  и с пажњом и интересовањем саслушао  Пупинову жељу да се усаврши у експерименталном раду, али да до тада није имао прилике ни могућности за такву врсту наставе. Када је Пупин непосредно Хелмхолцу  казао да никада у животу није имао прилику да ради у лабораторији, професор му је кратко одговорио: „Надокнадићете веома брзо тај недостатак. Неколико срећно успјелих огледа обично уроде много значајнијим плодовима него све математичке теорије“, при чему се 64-годишњи Хелмхолц смијешио. Тако је Пупин почео да слуша предавања тог знаменитог физичара од почетка октобра 1885. године.

Иако је био изузетно задовољан начином извођења наставе, која је поред изванредних теоријских разматрања била заснована и на експеримепталним вјежбама, Пупина је чудило због чега се славни Хелмхолц није посебно бавио Максвеловом теоријом електромагнетних појава. Када се обратио професору, овај му је дао двије свеске својих предавања на ту тему. Пупин је са огромним интересовањем прочитао Хелмхолцову расправу и увидио колико је тај научник дубље, свестраније и луцидније проникао у суштину и значај нових идеја у области електромагнетике. Сада је добро схватио и физички смисао Фарадејевих и Максвелових идеја. Истина, и раније му је Нивен дао двије популарне књижице које је написао Максвел, и то под насловом ,,Материја и кретање“ и  ,Теорија топлоте“, али је тек након Хелмхолцових публикованих предавања коначно продро у математичко-физичку срж питања настанка електромагнетних појава и таласа.

На крају школске 1885/86. године, за вријеме летњих ферија, Пупин је поново дошао у свој родни Идвор да се одмори. Желио је да уз мајчину бригу и његу нађе мир и да прикупи нову снагу за наредне тешке напоре око савлађивања најзначајнијих и најновијих физичких теорија поткрепљених експерименталним верификацијама. Мајка га је, као и обично, са огромном љубављу и топлином подстицала да истраје на путу научног усавршавања. То је, нажалост, био последњи Пупинов сусрет са својим родитељем (иако то није ни слутио). Почетком јесени поново се обрео у Берлину и наставио приљежно да студира код својих професора. Крајем 1886. године, када је био у пуном замаху његов студиозни рад, добио је најтужније писмо у свом животу од сестре која му је јавила да је мајка Олимпијада преминула.

По пријему писма, пао је у тешку депресију и за њега је дотадашња научна радозналост, штавише драж и очаравајућа љепота науке, изгубила много у његовим очима и души. „Тога дана завјетовах се да ћу њену слатку душу у помену овековјечити на најбољи начин за који буде способан овако мали смртник као што сам био ја“, пише Пупин у аутобиографији. „Када ми је умрла мајка, најважније питање мога размишљања није више било питање: Шта је свјетлост? Дуго времена мисли моје и моја осјећања тиштало је питање: Шта је живот? Почео сам да се повлачим у себе, па, болећив као што су скоро сви Словени, могао сам се изгубити заувијек у лавиринту разних метафизичких сањарења…“

За Пупина је мајка била вјечита снага и инспирација да истраје и преброди сва тешка и мучна искушења која су га чекала и пратила на његовом узвишеном путу да постигне највећа знања и академска звања. Она му је показивала пут којим треба ићи, непоколебљиво и узвишено, достојанствено и самостално, крепила га у часовима клонулости, очајања и депресије. Пупин је од ње наслиједио и дубоку религиозност коју је увијек на изузетно топао, суптилан и деликатан начин исказивао и у својим најапстрактнијим научним радовима, а посебно у популарним предавањима и у свом активном и агилном раду на плану помагања сиромашним, униженим и свима онима којим би му се, ма у каквим околностима, обраћали за помоћ.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: