Пушкин: Под сињим небом
Александар Пушкин
Под сињим небом је, у родном крају свом
венула сетна, замишљена…
На крају увела, и можда, нада мном
лебдела већ је сенка њена.
Но непреступна црта стоји измеђ нас:
залуд сам стару љубав звао,
с равнодушних сам уста чуо смрти глас,
равнодушно га саслушао.
И ето кога љубих душом својом свом
с толико тешких жудњи, нада,
с толико болнога туговања за њом
с толико безумља и јада!
Па где су патње, љубав? Сад у души тој
за сенку коју смрт ми узе,
за сећање на живот неповратни мој,
не налазим ни бол ни сузе.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
