Пушкину
Александар Пушкин
Пише: Максим Драшковић
Простите, Александре Сергејевичу,
раб недостојан о Теби пјесму словим.
Снујем вјековјечности живота причу,
славног руског поете под небом овим.
Стојим пред спомеником и Тобом живим,
и видим буру што маглом небо крије,
сад гледам двобој и поносу се дивим,
још писма пишу Тања и Евгеније.
А романтичну љубав с крилима вјетра,
између капетанове кћери Маше
и враголастога Андреича Петра,
стријеле љубоморе сву покопаше.
Још Твога свијета враћају се дани,
па и бајка о Руслану и Људмили,
злосрећни Борис Годунов и Цигани,
и њихов скитачки живот у идили.
Ено и рибара и златне рибице,
и грамзиве бабе што златни двор жели,
и убоге њене скромне колибице
у коју се из бајке у збиљу сели.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
