Пусти снови

Пише: Јован Лакићевић

Овај би текст могао да носи наслов: Вијести из подсвијести. Ријеч је о сновима. Тако, сањам синоћ како брат Дртан излази из неке зграде, налик на ону предсједничку у Подгорици. Пресреће га нас неколико који су се затекли на улици. А он ће:“Ћао, народе“! Окренем се – народа ниђе…

Неко од оних што су били на улици, пита безазлено:

„Како је било, шта рече Мило ?“

„Све смо се договорили!“, рећи ће Дритан.

„Па зар се нијесте договорили у Дубајију?“, умијеша се неувиђавно други.

„Па, јесмо, али то није било официјелно! Сад, више нијесам самозвани, већ  прави мандатар!“

„То значи да је, сада  све у реду?“, пита га други, од неколико присутних.

„Ако велики Алах, пардон, ако Бог да…“

Умијешах се и ја докон, немајући паметнија посла:

„А како се поздрависте?“

“Оно, уобичајено: „Здраво, лопове“, „Здраво,  битанго“,  док су биле камере. После је све ишло, као и раније, као по лоју, као  у Дубајију, уз виски,  братски и другарски“.

„Е, хвала Господу, да бар неко може у овој нашој Црној Шуми да се тако  договори“, рекох.

“А одакле си ти, чоче, да нијеси, можда, из Мораче“, обрати ми се једно момче, гледајући ме некако испод ока, подозриво, „само Морачани могу бити тако наивни! Па знаш ли , болан, о чему су ова двојица причали?“

„Да будем искрен, немам појма. О Влади, кажеш, каквој влади?“

„Мањинској“, дочека доброћудно Дритан.

„Еее, шта ти је то?“

Видећи да има посла с незналицом, Дритан ће: „Добро, привременој“.

„Каквој ванвременој?“ питам ја опет Дритана.

„Кажи – вазалној“, умијеша се оно момче, „човјек ће те одмах схватити!“

Насмија се Дритан, насмијах се и ја, онако на мобу, да му правим друштво.

“Видим ја да ће ту бити проблеме“, више за себе рече Дритан.

„Појма ти немаш каквих ће све проблема бити! Зар те ови твоји из Амбасаде нијесу упозорили?“, опет се умијеша оно момче, рече ми послије да је из Црмнице.

„Па шта, проблеми су ту да их решавамо!“ , некако самоувјерено ће Дритан.

Какви проблеми, какве амбасаде, помислих у себи, али се не истрчах. Кад не знам, боље да ћутим!

„А шта мислиш о збивањима у Украјини?“, укључи се у разговор још један од пролазника.

 „Па, рекао сам већ, али видим да ви ништа не пратите. Да ми није ових пречих послова, сјутра бих ишао да се борим, раме уз раме, са оним Бандеристима, хоћу рећи борцима нашег брата Зеленског, против мрских  Руса. То ће ми остати пуста жеља.“

„А ђе намјераваш послије, мислим, кад формираш Владу?“ помало сметено ће онај радознали,“хоћеш ли опет у Дубаји?“

 Одговор нијесам чуо јер се ту, баш неувиђавно, умијешала моја супруга:“Буђење, шест је сати, треба нешто корисно за кућу да се уради!“

„Ех, пусти снови“, промрљао сам, онако више за себе.

„Шта си рекао?“

„Нешто сам сањао, па кажем – хвала Богу да то није било на јави…“

Прочитајте ЈОШ:

Чувари Миловог диктаторског режима

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: