Путем Карађорђа или путем Милоша Великога

Пише: Лука Кешељевић

Навршило се двјеста деветнаест година од збора у Орашцу, што се узима као иницијална каписла не само за ново рођење српске државности, већ и за ослобођење од назадног феудалног система и увод за протјеривање Турака са европског континента. Одавно је познат назив Српска револуција (Leopold von Ranke: Die serbische Revolution, 1829.) који погађа суштину. Међутим, револуција има још шире значење, јер она покреће и остале револуције код народа на Балкану.

То што се десило на празник Сретења 1804. и 1835. је најмањи именитељ за саборност свих Срба ма гдје да живе, макар када је у питању новија историја, па у свијету тога треба да се разумијевају процеси.

Сви историјски процеси су дио јединствене повијести, све се дешава у духу времена. Народни дух тога периода изискивао је бунт против јањичарског терора. Социјални бунт само годину касније прераста у национални. Не само тада, већ и много пута у историји цивилизације се потврђује да национално и социјално су, напросто, нераздвојиви. Код нас су добар примјер за то су и херцеговачки устанци. Два стиха „пуче пушка с пећине / неста аги трећине“, опет потврђују неодвојивост националног и социјалног момента у ослобођењу једног (било ког) народа. Да поједноставимо, ако „неста аги трећине“, значи да сељак постаје власник земље коју обрађује. То даље значи да постаје слободан, писмен, национално свјестан, самосвјестан, да слободно вјеру твори, да гради кућу на видљивом мјесту и да се не крије од турскога зулума, једном ријечју, да живи боље. Дух времена је био сазрео и захтијевао је „тектонске“ политичко-нациобално-социјалне промјене не само код Срба, већ и код других народа, али Срби су први понијели лучу слободе.

Наравно, великих догађаја нема без великих људи, тих, ако не надисторујских, оно свакако, џиновских историјских личности. Обје компоненте, како народни дух, тако и велике личности какве су Карађорђе и Милош Велики у једнакој мјери чине историју, јер без општег народног расположења не би било ни величанствених борби, ни резултата. Истовремено, без чврсте ријешености најхрабријих, најактивнијих и најодлучнијих, опет акције не би било. Дијалог народног духа и надисторијских личности десио се на данашњи дан у Орашцу и једанаест година доцније у Такову. Тако снажан народни дух повеле су велике личности, какве су вожд и први кнез. Дакле, историјски догађаји и надисторијске вође су неодвојиви.

Данас, на сву срећу, нико не спори да је на дан Сретења Господњег између 1804 и 1835. се одиграла Српска револуција као јединствен процес. Свакако да се одвијала фазно. Прве асоцијације су вожд Карађорђе и кнез Милош, два потпуно различите личности, али посленика духа истог времена, двије историјске громаде, два човјека који конкретизовали израз народног духа времена. Први пријек и љут, како је сам нагласио на збору у Орашцу, врхунски и искусни борац, што га и чини највећим јунаком наше новије историје. Жељан освете и слободе. У рату изузетно тактичан, знао је коме да повјери задатак, не извлачећи се никада, већ преузимајући на себе најтежи задатак. Спреман да побуни не само Србе, већ читав Балкан. Толико амбициозан да у ствар ослобођења уведе и друге тадашње силе. Међутим, тако искрен, плаховит и љут тешко је подносио не само неуспјехе, већ га је нервирало све ако ствар не би ишла како се очекивало и планирало. Без великог осјећаја за баланс, за куповину времена. Нестрпљив. Само интензивирати борбу, никако успорити. То су, свакако, све врлине, али истовремено, то је мач са двије оштрице. Једном оштрицом је створена устаничка држава која је имала чак и институције, колико се то могло у тако скученим условима створити. Ослобођена доста значајна територија. Све је то условило брзу промјену народног расположења и духа изван Смедеревског санџака. Но, нестрпљење и срчаност има и другу оштрицу, која руши све постигнуто, све што је тако грчевито држано. По неким подацима, та бескомпромисна борба је понијела око 100 000 мртвих и око 100 000 избјеглица у Аустрију, међу којима је био и сам вожд. На крају колапс! Крај Карађорђевог пута. Терор паше Скопљака ништа блажи нити хуманији од терора дахија.

Али, крај Карађорђевог пута, на сву срећу, није крај Српске револуције, јер јак народни дух то није хтио дозволити. Опет и то вријеме у први план ставља првога протагонисту, добро познатог јунака и војводу, једног од ријетких вођа који су остали са народом чекајући зулумћара Скопљака. Свакако, у предности је макар у толико што је имао већ утрт пут који је је сам утирао и утирући тај пут много научио. Но, вјероватно, карактерне особине су ту пресудне, јер је у питању човјек који је био лукав и тактичан, промућуран трговац са истанчаним осјећајем када убрзати, када успорити, када додати, када одузети, када с а ч е к а т и, што је много битно да се спаси људство, које је од непроцењиве вриједности. Врхунски психолог који је познавао не само менталитет народа, већ и менталитет турских паша којима је тек требало доскочити. Човјек са толико такта није могао насјести да уведе народ у нову погибију за туђе интересе, затим човјек који је увидио неопходност протјеривања толико омражених фанариота. Увидио је неопходност слављења св. Саве, слање младих људи у школе по свијету. Штампање првог „Буквара“, обнова и изградња стотина цркава и манастира само су неке тековине Милоша Великог. Познајући менталитет турских паша, умио је добро да их подмити, да би творећи српску државност из Србије протјерао аге и бегове, јер са њима напретка нема, нити изградње будућег грађанског друштва. Милош Велики је уз далеко мање жртве и уз дуге и тешке преговоре уобличио српску државност.

Свакако, када поредимо Карађорђа и Милоша, важно је истаћи да су Први и Други српски устанак настали у темељно различитим међународним односима. У вријеме Другог српског устанка имамо Русију побједницу, која ће играти улогу „полиције Европе“ пуних четири деценије, а мудри Милош је то добро знао да искористи. За вожда Карађорђа нијесу били тако повољни услови. Што се задужбинарсвта и даљег развоја школства тиче, вожду се није указала прилика за то.

Вожд и кнез су на истом задатку, на истом путу. Они су посленици исте епохе. Крај вождовог је почетак Милошевог пута. Када посматрамо у контексту цјелокуоности епохе, у питању је један те исти пут, пут ослобођења, који већим дијелом води вожд и пут признања и уобличена државе, који води кнез. У питању је пут државности, слоге, напретка и грађанске епохе. Вождово дјело без дјела кнеза само започето, а дјело кнеза без вожда тешко могуће.

Са срећом празник Сретења Господњег свим православцима! Срећан дан државности свим Србима и свим грађанима Републике Србије!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: