Путеви и странпутице (2)

Пише: Јован Лакићевић

Када се, једнога дана, буде исписивала политичка  хроника минулог (не)времена, сабраног у последње  три деценије, које се, ево, нажалост,  наставља, хроничарима ће зафалити црног мастила. Оно је, заправо, већ просуто и створена је велика црна мрља, као најприличнија метафора нашем дуготрајном посртању и  несвитању!

Ова мучна и  тегобна, недавна прошлост и  готово обесхрабрујућа  садашњост, без зрачка свијетла на крају тунела, биће, несумњиво,  застиђе новим генерацијама. Једна мала, херојск и поносна  држава, са историјом каквом се  мало који савремени народ може похвалити, којој су најбољи пјесници Европе , Бајрон, Гете, Пушкин… исписивали хвалоспјеве,  опљачкана је, издата и продата од њених властодржаца  и постала колонија-играчка у  рукама немилосрдних Атлантиста (махом официјелних сатаниста!).

Ту ми се неодољиво намеће она, већ  помало овјештала  флоскула: кад воз крене у погрешном смјеру, онда је свака станица погрешна!

Могло би се рећи да је све почело када је деведесетих година минулог стољећа, тада најмоћнија Поглавникова партија прихватила и преузела нека програмска начела  једне, па потом двије „цетињске партије“ састављене од потомака учесника Божићне побуне,  о рестаурацији Секулине , проусташке Црне Горе, уз појачан прогон ћирилице, српског језика и имена, инсталирање полицијске цркве,  да би се „крунисало“ отимањем  светиња (у најави) и прогоном СПЦ из Црне Шуме.

И све се то чинило зарад стварања новог, монтенегријског идентитета. (То сам, на овом Порталу давних дана назвао – осветом потомака логораша из Гаете).  А све је било у функцији  давнашњих планова  Атлантиста, укључујући и Њемачку, не само о разбијању српског корпуса и Православља, него о потпуном затирању Српства!

И,  мора се признати да им је много тога успјело,  готово све сем овог последњег „подухвата“.

Све је то чињено уз дуготрајну и најпрљавију медијску пропагандну кампању, чији смо непосредни свједоци и жртве, праћену безочним фалсификатима историје, везаним за Божићну побуну, „комитски покрет“ након ослобођења, Подгоричку скупштину, два антифашистичка покрета у Другом рату…

Чувени Рањо,  негдашњи предсједник Парламента, (који је након свега отишао у прерану и, како изгледа, незаслужену пензију), ликовао је  због лакоће овог тужног црношумског експеримента: “Остала је још само Црква!“

Ово бестидно фалсификовање историје, мора се признати, није домаћи изум. Оно се апсолутно уклапа и  подудара са неким савременим трендовима, који су захватили бар пола Планете, а по којима, рецимо, Црвена армија, изгледа,  није ни ратовала против Хитлера, а камо ли била међу побједницима… И да је рат преломило искрцавање савезника у Нормандији…

За илустрацију ових сазнања  биће довољно да се сјетимо гдје је био смјештен предсједник Србије, земље  са два борбена антифашистичка покрета ( на галерији), а гдје је био терориста Хашим Тачи, приликом прославе Дана побједе у Паризу.  И да додам, сви негдашњи  Хитлерови сарадници у последње двије деценије „припунили“ су  Европску Унију, наравно, под неспорним патронатом Њемачке и тек дјелимично, и безначајно  Француске. Енглеска се скрајнула чим је схватила да у тој чудној организацији, која је свјетлосним годинама далеко од првобитних, рецимо Де Голових виђења Уније,  не може да буде неприкосновени господар и капа.

Остављајући ове крупније, свјетске теме које су се, готово редовно,  рефлектовале на Балкану,  за неку другу прилику, поновио бих још једном да је оваква, антисрпска и антируска Црна Шума,  одњегована захваљујући,  уцијењеном од Атлантиста, Поглавнику, који је издао и продао ( а, успут  и опљачкао) све што се могло, само да се не би нашао у Хагу.

Занимљива  је његова трансформација од великог Србина, до монтенегрина и Поглавника. Она  ме неодољиво подсјећа на мог саплеменика Секулу, који је, много прије Рања, на Петровдан 1941. на Цетињу, „укинуо“ одлуке Подгоричке скупштине, да би потом, у Лијевча Пољу , издао  Павелићевим џелатима 150 црногорских и херцеговачких официра у одступању, који су,  на његову ријеч предали оружје, па потом одведени  на страшно погубљење (спаљивање)  у Јасеновцу.

Иначе, наш пут у беспуће трасиран је још на Дрезденском конгресу КПЈ , 28. године минулог стољећа. Неке од извођача смо добро запамтили. Њихови следбеници живе ту, поред нас, а да најчешће нијесу ни свјесни своје „мисије“.  Није тешко претпоставити ко нам је тада одређивао   будућност и судбину, али нам је сада на сцени, још тада пројектовано,  разбијање српског национа и  стварање  велике Албаније.  Ништа нам  се не догађа случајно.

Све ове  наше, или тачније – њихове  „ претходне тековине“ које, забога, не смијемо ни у сну да оспоримо и, не дај Боже, доведемо у питање,  почев од  „освајања самосталности“ на референдуму који , не само да није био покраден, него, како, колико јуче  рече његов надзиратељ Лајчак,  малтене – тријумф демократије (!),  па до признавања Косова, санкција Русији,   уписа у НАТО,  без питања народа, потонућа у неолибералном капитализму, тзв идентитетских питања, до овог отужног наставка исте политике, чини се да су зацементиране.  А   све могу да се оспоре  и за час  уруше  кад нам колонијална власт не буде дувала за врат и завртала уши!  До кад ли  ћемо да чекамо?

Давно сам рекао да ће се те ствари, вјероватно,  „демократски“ разријешети на улици. Све на то слути.  Гарнитура  која је дошла на власт на улици – тамо ће и завршити.  И у томе  ће бити  неке  Божје правде

А да се могло друкчије и неупоредиво боље,  видљиво је, ваљда, на примјеру сусједне  Србије. Да не идемо даље…

Прочитајте ЈОШ:

Путеви и странпутице (1)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: