Путевима Монтенегрина: Окупације Италије у Другом свјетском рату није било!

Пише: Иван Милошевић

Не знам који је враг овим ДПС-овцима да славе дане туђих држава. Прије мјесец дана славили су турски дан независности, а вечерас Мило Ђукановић и његова дружина свечано прослављају Дан Италије. Живо ме интересује хоће ли у Турској и Италији наредне године бити прослављен 21. мај, Дан ДПС државе Црне Горе!

И гдје баш нађоше да славе дане држава које Црна Гора не памти по добру, односно још увијек су свјежа сјећања на турске зулуме, али и на италијанску окупацију у Другом свјетском рату. Како су ови Монтенегрини кренули окупаторе славимо као ослободиоце, док стварне ослободиоце већ дуже третирају као окупаторе. У Црној Гори је захваљујући новим монтенегринским идеолошким премисама све постављено на главу и ваљда ће доћи вријеме да се све то исправи и стави на здраве ноге.

Приликом излагања Мила Ђукановића поводом обиљежавања Дана Италије на Цетињу, барем како преноси јавни сервис, лидер ДПС-а ни зуцнуо није о италијанској окупацији Црне Горе 1941. године. Оне које историја не интересује на основу његових ријечи могли би да закључе да таквих пријатеља као што су Црна Гора и Италија нема у Мљечном путу и да у њиховим односима није било ниједне мрље. Не би ме чудило да сјутра на врата буновних становника Црне Горе бану активисти ДПС-а да дијеле италијанске заставе и захтијевају од грађана да изађу на улице и прославе Дан Италије, а богами и одвоје дио кућног буџета за помоћ италијанских покрајина.

Пошто се на основу излагања лидера ДПС-а може стећи утисак да Италија никада није у Црну Гору долазила као окупатор навешћемо дио текста са портала „Монтенегрина“, аутора Милије Станишића, а његово излагање одржано је и у ЦАНУ 2011. године. Да не кажу да користимо српске изворе, него њихове аутентичне монтенегринске. Дио који преносимо односе се на одлуке италијанске владе након устанка 13. јула и ослобађања појединих градова од Италијана у љето 1941. године.

–Врховна команда је издала наређење команданту Више команде Оружаних снага Албаније, армијском генералу Алесандру Пирциу Биролиу (истовремено команданту 9. армије) да угуши устанак у Црној Гори и да у њој поново успостави окупациону власт Италије. Бироли је 15. јула издао заповијест за гушење устанка. Одлучио је да се у операцијама у Црној Гори ангажују максимално могуће снаге, а то су биле: шест дивизија 9. армије – “Пустерија”, “Таро”, “Каћаторе деле Алпи”, “Венеција”, “Пуља” и “Месина”; поред њих ангажоване су двије групе алпинаца “Вале”, три батаљона граничне страже, двије легије “црних кошуља”, албанска група “Скендербег” (четири батаљона), коњичка група “Гвиде” и морнаричке јединице на Црногорском приморју. Извођење операција подржала је Пета ваздухопловна извиђачка група (извиђачи и бомбардери). Укупно, дакле, преко 100.000 италијанских војника. У операцијама је на страни окупатора тада учествовало око 20.000 припадника албанске и Муслиманске милиције из Плава, Гусиња, дијела Санџака и Метохије. Сам сукоб Италијана и устаничке Црне Горе вјерно је и пластично оцртао италијански министар спољних послова, гроф Ћано. Он је у свом дневнику, под 17. јулом, записао: “Црногорски се устанак шири и добија све веће размјере. Кад ствар не би имала дубоко и горко значење, била би смијешна, јер заправо данас се води рат између Италије и Црне Горе. Надајмо се да ће наши војници сами изаћи на крај с устаницима и да нећемо бити присиљени да тражимо њемачку помоћ. И одиста је тако и било: малену Црну Гору, која је тада бројала око 400.000 становника, напала је оружана снага од око 130.000 војника да би је поново освојила, и да би успут извршила функцију казнене експедиције. Истовремено, Мусолини је укинуо дотадашњи Цивилни комесаријат за Црну Гору и наредио да Пирцо Бироли преузме цјелокупну цивилну и војну власт у Црној Гори, и да премјести своје командно мјесто на Цетиње, гдје је стигао 25. јула. У том наређењу је речено: “Да би на лицу мјеста управљали операцијама које све више личне на рат”. Окупаторске трупе су добиле задатак да у својим зонама дјејства примјењују без милости најстрожије казнене мјере против мјесног становништва, са циљем да се у народу затре и потоња варница жеље да се учествује у устанку. Најжешће репресалије окупаторске трупе извршиле су у цетињском подручју, затим уздуж комуникације Подгорица – Даниловград, као и у срезовима андријевичком и беранском. Само из цетињског округа интернирано је у вријеме устанка преко 3.000 особа. Многа села су запаљена, опљачкана и бомбардована,пише између осталог Станишић.

О свему овоме вечерас Мило ни слово. Свака част овим ДПС-овцима када се од ничега не стиде, па то други морају да раде умјесто њих!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: