Путин носи српску кравату

Према народном веровању у Срба, шта ће неко бити у животу, чиме ће се и са коликим успехом бавити и све друго записано је на водици, на самом рођењу када се виле окупе и одлучују о судбини новорођенчета. Ако је веровати у народна предања, онда је Марушки Топаловић на водици записано да ће бити једна од најуспешнијих пословних жена у Србији и ће се прославити осмишљавањем и израдом свилених марама, ешарпи и кравата за најпробирљивије муштерије у Србији и свету.

Судећи према постигнутим резултатима, већ сада може да се каже да је Марушка у потпуности постигла оно што су јој виле намениле, али само захваљујући невероватној упорности и великом раду. Упорност и велике животне изазове је наследила, како тврди, од свог чукун-чукун деде Лазара Мутапа, чувеног Карађорђевог и Милошевог војводе и мегданџије од кога воде порекло Мутаповићи из Прислонице и Прељине.

Најбољи мегданџија

– Рођена сам 1965. године у Прислоници, у породици Мутаповића који су директни потомци славног Карађорђевог и Милошевог војводе Лазара Мутапа који је међу устаницима и Првог и Другог српског устанка био најбољи мегданџија. Не зна се са сигурношћу када је Лазар, који се тада презивао Шћеповић, доселио се у Прељину из Црне Горе или Херцеговине, али се зна да је врло брзо променио презиме у Мутап, по мутавџијском занату (израда покроваца и врећа од козје длаке) којиме се бавио веома успешно. Такође, за Лазара се зна да је био веома јак, упоран и истрајан човек, а ја сам изгледа наследила гене Лазара Мутапа, па и храброст, кад је у питању посао којим се бавим.

Све је почело, заправо, у најранијем детињству маштањем о томе да једног дана постанем костимограф, каже Марушка Мутаповић, Топаловић након удаје за Мирослава Топаловића из Прељине.

– Завршила сам средњу текстилну школу у Чачку након чега сам чак пет пута покушавала да упишем костимографију на Факултету примењених уметности у Београду, али нисам успела да добијем индекс, јер је факултет у то време уписивао свега пет студената из целе ондашње Југославије, а ја нисам имала никакву везу. Индекс Факултета за примењену уметност нисам добила, али то не значи да ме је напустила стваралачка жеља. Док сам била у Београду повремено сам правила украсе од свиле за косу, продавала их и тако сам финансирала боравак у престоници, а једном ми је у руке дошло парче предивне беле свиле који је у мени пробудио жељу да га осликам. Ето, то парче свиле које сам веома успешно осликала је био нуклеус из којег је израстао Студио Марушка, који данас осликава свилене мараме, ешарпе и свилене кравате за најпознатије људе у свету. Када данас размишљам о годинама када сам чекала тај толико жељени индекс, мислим да је добро што га нисам добила, јер бих вероватно уметничку каријеру тражила на некој сасвим другој страни.

Породична фирма

– Послом осликавања свилених марама и кравата се бавим већ две деценије и из искуства знам да резултати не долазе преко ноћи. Напротив, иза сваког успеха стоје велики рад и истрајност и у ситуацијама када не иде све онако како човек хоће. Ипак, ако човек верује у себе и у оно што ради и ако је спреман на велика одрицања и на велики рад, онда је успех неизоставан. Уосталом, у време инфлације у Србији била сам приморана да на неко време затворим студио, али нисам губила наду да ћу наставити. Дакле, почела сам са осликавањем парчета беле свиле, а данас „Студио Марушка“ производи преко 30.000 комада ручно осликаних марама, ешарпи и кравата и има 12 стално запослених радника.

Ипак, својим највећим успехом сматрам то што сам постигла да мој студио постане успешна породична фирма у којој већ одавно раде син Раденко, студент економије, и ћерка Милица која студира право, а у фирми се бави пословима маркетинга. Наравано, у сваком тренутку могу да рачунам и на супруга Мирослава који има своју фирму, али је увек ту ако нешто затреба. Ја сам локомотива која вуче, али велики допринос даје и супруг Мирослав који је такође локомотива, али она на крају композиције која се употребљава само када је најпотребније да се савладају успони на прузи. Седиште и Мирослављеве и моје фирме је у нашој породичној кући у Прељини, тако да смо као породица увек на окупу што је велика предност. Дневно радим 12 сати, а уочи Нове године и других већих празника и 20 сати дневно. Први део дана организујем производњу, а други део дана је предвиђен за уметнички део посла, односно за осликавање свиле која ће се финализовати у току наредног дана.

Амбасадори и олимпијци

– Врхунац моје уметничке и пословне каријере је, свакако, признање Цвет успеха за жену змаја које сам добила 2009. године као најупешнија пословна жена у Србији. Иако нисам уписала академију, у Музеју примењених уметности у Београду изложена је марама осликана мотивом чувених пиротских ћилима. Шал са пиротском шаром добила је на поклон Катрин Денев. Данас моје мараме, ешарпе и кравате носе личности као што су Владимир Путин, руска примабалерина Светлана Захарова, Хилари Клинтон, председник Томислав Николић, премијер Ивица Дачић, Млађан Динкић, бивши председник Борис Тадић који је приликом посете Москви председнику Путину као дар Привредне коморе Србије предао кравату коју сам ја израдила. У Москви су се недавно састали председник Русије Владимир Путин и председник Србије Томислав Никлоћ и носили су кравате које сам ја осмислила, што сматрам великим успехом. Уосталом, једном приликом су питали Владимира Путина шта има из Србије, а он је без размишљања показао на кравату коју сам ја израдила и коју је добио као поклон од Привредне коморе Србије. Па, има ли већег задовољства и признања од чињенице да светски лидер формата Путина носи кравату коју је осмислила и осликала Марушка Топаловић.

– Многи амбасадори у Србији носе кравате које производим и осмишљавам, а међу њима и амбасадори Аустрије и Индонезије. Колико су моји производи цењени у дипломатским круговима довољно говори и податак да су ме жене амбасадора у Србији групно посетиле два пута. Опремамо и Олимпијски комитет Србије и наше олимпијце.

Освајач

Користим најквалитетнију свилу из Кине која се дорађује у Немачкој и Италији и најквалитетније боје којом се осликава свила. Најмања бочица немачке боје која је најквалтетнија на свету кошта пет евра, а ја боју наручујем у огромним количинама, баш као и свилу. У поређењу са сличним произодима у свету моје мараме и кравате су релативно јефтине и купују их они који знају вредности уникатних производа.

– Нажалост, на путу освајања светског тржишта немамо довољну подршку државе. У Србији има много малих произвођача, успешних жена, које израђују производе светског квалитета, али су препуштене сами себи. Наше амбасаде и конзуларна представништва требало би да имају много активнију улогу у нашем представљању свету. До сада сам и те како имала успеха у ономе што радим, али била бих и још успешнија, као и многе друге жене у бизнису, када би нам држава помогла. Међутим, не губим наду да ће се ускоро и то десити. Уосталом, у мени тече крв војводе и мегданџије Лазара Мутапа, што сам за 20 година рада много пута доказала. Можда ми је и зато животни мото „Нема неосвојивих тврђава, само лоших освајача.“

Музика и вино

– Моја ћерка каже да када се ноћу повучем сама у атеље, уз чашу вина и пригушену музику, способна сам да на свилу пренесем магију – прича Марушка.

Италијани у чуду

– Израда једне мараме пролази кроз чак 32 фазе. Свила се ставља на рамове и затеже да буде као сликарско платно. Користим специјални прибор за осликавање свиле и цртам слободном руком облике и шаре које бојим различитим нијансама, посебно волим наше традиционалне мотиве. Италијани ми нису веровали да на свили повлачим линије само руком, без лењира, угломера и осталих помагала, док се нису уверили на лицу места. Машину за штампање на свили поседујемо само ми на овим просторима, следећа најближа је у Италији.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: