Дума прихватила захтјев Крима за прикључење
1 min read
Руски посланици усвојили су данас Декларацију о Криму прихватајући захтjев из Симферопоља за прикључење Русији и иронично су апеловали на САД и ЕУ да уведу санкције за још неколико стотина чланова парламента, након што је запад санкционисао само поједине руске и украјинске званичнике.
„Предлажемо америчком предсjеднику Бараку Обами и евробирократама да на листу санкционисаних ставе све посланике државне Думе (доњи дом парламента) који су подржали ову резолуцију„, наводи се у декларацији коју је једногласно усвојио доњи дом руског парламента.
Дума је усвојила Декларацију о ситуацији на Криму, у којој се изражава подршка народу Крима у његовој тежњи за уједињењем са Русијом.
„Поздрављајући изражавање воље народа Крима на референдуму од 16. марта 2014. године за укључење Републике Крим и града Севастопоља у састав Руске Федерације, Државна дума полази од тога да ће органи државне власти који функционишу на територији Крима, подржавати међуконфесионалну слогу и језичку разноликост републике“, наведено је у декларацији.
Посланици су, такође, указали да ће „помагати социјално-економски развој Крима и добробит његовог становништва“ у прелазном периоду.
„Државна дума доприносиће осигурању безбједности свих лица која се налазе на територији Крима, независно од њиховог држављанства, националности, језичке и вјерске припадности, и поштовању њихових легалних права и слобода“, наводи се у документу, усвојеном са 441 гласом за и једним уздржаним.
У скупштинску процедуру нацрт декларације униjели су шефови све четири посланичке групе у руској Думи и предсjедник доњег дома парламента Сергеј Наришкин.
На прекјучерашњем референдуму, који званични Кијев и водеће западне земље не признају, 96,77 одсто бирача гласало је за присајењење Русији.
Скупштина Крима усвојила је јуче резолуцију о независности и обратила се Русији за „пријем Републике Крим у састав Руске Федерације“ с правима новог субјекта федерације и статусом републике, а дан послије одржавања референдума о статусу и градска скупштина Севастопоља донијела је одлуку о ступању у састав Русије, као града са федералним статусом.
Путин је синоћ потписао Указ о признању Републике Крим за суверену и независну државу.
Званична Москва саопштила је јуче да је Русија припремила и предала прије недељу дана САД, Европи и партнерима у другим регионима предлог да заједно са САД и Европском унијом формира Групу за подршку Украјини, да се утврди њен неутрални војно-политички статус, признају резултати референдума о Криму, руском језику обезбиједи статус другог званичног језика и усвоји нови устав федеративне Украјине и на основу њега одрже избори.
Путин потписао нацрт закона о припајању Крима
Владимир Путин потписао је данас нацрт закона о припајању Крима Русији, након што је формално обавијестио руски парламент о захтјеву Крима да се уједини са Русијом, саопштио је данас Кремљ.
Декрет, који је Путин потписао и који је данас објављен на званичном сајту владе, један је од корака којима се формализује присаједињење Крима. Споразум о присаједињењу Крима морају потписати лидери Русије и Крима, Уставни суд мора да га одобри, а затим слиједи ратификација у парламенту.
Према коначним резултатима референдума на Криму, одржаног 16. марта, за уједињење Крима са Русијом гласало је 96,77 одсто бирача, а 2,51 одсто њих било је за то да Крим остане у саставу Украјине.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Сада је свима јасно да референдум на Криму није биo тактичка игра, него да се први пут од 1980-их неко супротставио америчкој доминацији, и да Русија поново има потпуну самосталност на свјетској сцени. Што се тиче пријетњи Запада, биће занимљиво посматрати покушаје да се уведу санкције нуклеарној суперсили која има највеће природне ресурсе на планети.
Браво за Русију! Браво за Путина! Он је тренутно једини прави политичар у свијету и примјер осталим државама како се влада! Браво!
Doba vladike Petra II – začeci vlasti
Vladiku Petra I nasledio je njegov 17-godišnji sinovac Rade. Godine 1833. u Petrogradu, u prisustvu ruskog cara Nikolaja I, Rade je rukopoložen za mitropolita Crne Gore i Primorja, pod imenom Petra.
Prve godine vladavine Petra II (u tradiciji i literaturi poznat kao Njegoš), karakteriše potpomaganje pobunjenog turskog begovata protiv centralne vlasti – u spoljnoj politici, a u unutrašnjoj politici stvaranje prvih državnih organa i jačanje Njegoševe lične vlasti. Stvoreni su bili Praviteljstvujušči senat, koji je imao prerogative suda i gvardija (388 ljudi), kao izvršni organ senatskih odluka. Gvardija je funkcionisala kao niži sud i policija. Uz gvardiju su postojali i perjanici (30), kao specijalni policijski odred, koji su, uz obezbeđivanje vladike i Senata, vršili i kaznenu funkciju. U ovo vreme, napisani su tzv. „Zakoni otačastva“, tj. krivični zakon od 20 tačaka, kojim je preciziran i porez: „Svaka kuća crnogorska i brdska od svakog dima davati na godinu po jedan talijer danka u kasu narodnu…“ Godišnji prihod od poreza iznosio je oko 12-13.000 fiorina (zavisno od uspeha prikupljanja, pošto su otpori bili redovni).
Učvršćenju Njegoševe vlasti doprinela je njegova pobeda nad guvernadurskom porodicom Radonjića, koja je bila jedina konkurentska porodica Petrovićima u borbi za prvenstvo i vlast. Narodna skupština je 17. novembra 1830. godine lišila guvernadurskog zvanja Vuka Radonjića „što je sam o sebi bez ičijeg pitanja i saglasja, usudio se pisati za granicu nekome i potajne sastanke i dogovore činiti“. A 4. januara 1832. godine porodica Radonjića je proterana iz Crne Gore. U zavođenju reda i bezbednosti, Njegoš je, ne retko bio i surov. Sam je smatrao da mu je narod odan, „izuzevši rušilaca opšteg mira, koji su dobili zasluženu kaznu… ja sam to divljaštvo uništio, zaveo sam mir i tišinu, svakome obezbijedio život i imanje“. (Iz pisma I. V. Neselrodu 26. februara 1837.). I jedno i drugo, neutralno mišljenje, potkrepljuje navedeno: „Najzad sam se za vrijeme ovoga putovanja po Crnoj Gori sasvim uvjerio da je čitavo stanovništvo Vladici odano i da Vladika neograničeno vlada u Cijeloj zemlji“. (Austrijski kapetan F. Orešković – dalmatinskom guverneru grofu J. Turskom 10. juna 1840.).
Spoljna bezbednost Crne Gore za Njegoševe vlade nije se znatno poboljšala. Turska je i dalje Crnu Goru smatrala za deo svoje suverene države, direktno pod vlašću skadarskog vezira, koji je na razne načine ispoljavao svoju nadmoć i vlast. Zauzimanjem Vranjine i Lesendra (ostrva u Skadarskom jezeru) skadarski vezir je, pored faktičkog dobitka, demonstrirao svoju (tursku) suverenost.
Skoro istovetna situacija bila je i na granici sa Hercegovinom. Spor oko Grahova 1836. godine rešio je u svoju korist Ali-paša Stočević Razvanbegović pobedom nad Crnogorcima i Hercegovcima. U ovom boju se posebno istakao gatački muselim Smail-aga Čengić. Inače, Smail-aga, zajedno sa svojim sinom, bio je poznat po terorisanju srpskog stanovništva, što mu je i došlo glave. U jesen 1840. godine ubijen je u Drobnjacima. To je izazvalo pohod Ali-paše, u kome su bili veliki gubici na obe strane. Do konačnog regulisanja odnosa došlo je u Dubrovniku 9-12. septembra 1842. godine, kada je potpisan ugovor između bosanskog i hercegovačkog pašaluka i „nezavisne oblasti Crne Gore“.
Nevolje su dolazile i od novog suseda Austrije, čija se administracija nije odlikovala poznavanjem Crnogoraca, Bokelja i njihovih međusobnih odnosa kao ranija mletačka vlast. Austrija kao pravna država se teško snalazila u šumi sitnih sporova između svojih podanika Paštrovića, Pobora, Maina, Brajića, Krivošija s jedne, i Crnogoraca i Hercegovaca, s druge strane. Dugogodišnji spor oko manastira Maine i Stanjevića Austrija je rešila u svoju korist, tako što je Njegoš, ipak, pristao da joj oba manastira proda. Normalizovanju života i u Crnoj Gori i na Primorju, pogodovalo je državno razgraničenje između Crne Gore i Austrije, što su izveli predstavnici dve strane, čime je Austrija de facto bila priznala crnogorsku vlast, zaobišavši suverenu tursku vlast. Dobri odnosi između Rusije i Austrije održavali su se i na njihov odnos prema Crnoj Gori. Pošto su ove dve sile 1833. godine sklopile sporazum o očuvanju Turske, to je i savetovano, a i nalagano Crnoj Gori da održava dobre odnose s Portom.
Kao i njegovi prethodnici, i Njegoš je finansijski zavisio od Rusije. Da bi učvrstio svoj lični položaj, a i rusku pomoć, Njegoš je maja 1837. godine posetio ruski dvor u Petrovgradu. Svojom pojavom, nastupom, opštim utiskom raspršio je sva ogovaranja i intrige, koje su se oko njega plele. Uspeh je bio potpun; car je godišnju novčanu pomoć povećao sa 1.000 na 9.000 dukata.
Povoljne izveštaje o političkim prilikama u Crnoj Gori, a lično i o vladici, ruski dvor dobio je, u dva navrata, od svojih emisara potpukovnika Ozereckovskog i kapetana Kovaljevskog.
Zbivanja revolucionarne 1848. godine u južnoslovenskim zemljama Njegoš je pomno pratio. Nudio je vojnu pomoć hrvatskom banu Jelačiću, vojvođanskim Srbima, pa čak i ruskom caru. Ishodom događaja nije bio zadovoljan; ostalo je zapisano da je rezignirano rekao da bi bilo bolje da se na „Bosnu krenulo“.
Svoje poslednje dane, ophrvan teškom bolešću, Njegoš je proveo rešavajući sporove sa Austrijom oko uvoza municije i mireći patrijarha Rajačića i episkopa Atanackovića. Umro je 19. oktobra 1851. godine.
Stanje privrede, finansija, trgovine, prosvete, svakodnevni život i društveni odnosi u Crnoj Gori u prvoj polovini 19. veka, nisu se znatnije promenili u odnosu na mi-nula vremena. Stočarstvo i dalje je bila osnovna privredna grana, a udeo zemljoradnje se povećao proizvodnjom krompira, koga je vladika Petar I doneo iz Rusije. Glad je bila česta pojava, a ublažavana je žitom iz Rusije i kupovinom hrane od novca koji je dobijan od Rusije i delimično od Srbije. Unutrašnja trgovina bila je skromnih razmera, vodili su je uglavnom, pripadnici glavarskih porodica. Izvoz stoke, stočnih proizvoda, koža, ribe, vina išao je, pre svega, u Boku. Najvažniji uvozni artikli bili su so i oružje. Tek u Njegoševo doba počelo da se izgradnjom puteva. Stanovništvo je živelo po selima, a jedino je Rijeka Crnojevića ličila na grad. Nepismenost je bila opšta. Jedini pismeni ljudi bili su sveštenici. Vladika Petar I poslao je prve grupe mladeći na školovanje u Boku i Rusiju, a 1834. godine osnovana je prva škola na Cetinju. Njegoš je posedovao malu štampariju, u kojoj je štampao svoja dela, bukvare i almanah Grlicu (pet godišta).
Njegoš je testamentom za svog naslednika odredio sinovca Danila, koji se u momentu vladičine smrti nalazio u Beču. Njegovo dvomesečno odsustvo sa Cetinja olakšalo je vladičinom bratu Peru, prezidentu Senata, jednom od najbogatijih i najuglednijih ljudi u Crnoj Gori da preduzme određene mere u cilju zavladavanja. Usled toga, nastale su dve struje u glavarskom sloju. Ipak činjenice da je Danilo bio pravovaljani naslednik i da je uživao podršku Rusije, izgleda a su bile presudne da na skupštini glavara, januara 1852. godine, bude proglašen za gospodara Crne Gore. Marta iste godine, odlukom Senata, uvedeno je knjaževstvo kao oblik uprave. Mladi, ali energični knjaz Danilo znalački se učvrstio na vlasti, a njegovi glavni politički protivnici, novembra 1853. godine su emigrirali.
Drugi deo
U politička maštanja crnogorskog čoveka, obuzetog nemanjićkom slavom, srpskim carstvom lako se uklapalo veliko pravoslavno carstvo – Rusija, uz čiju će pomoć biti ostvaren srpski san. U ovome leži samo deo odgovora, kako je jednom neznancu pošlo za rukom da predstavljajući se kao ruski car Petar III (muž tadašnje carice Katarine II), zavlada Crnom Gorom. Taj čovek, čije se poreklo ni danas ne zna, lažni car Šćepan Mali (u mletačkim izvorima Stefanino Piccolo), došao je u Crnu Goru u momentu njenog velikog unutrašnjeg rastrojstva: četovanja su učestala, a plemenska anarhija i pravna nesigurnost poprimile su neviđene razmere. Šćepanov rafinirani nastup, kao ruskog cara, u jesen 1767. godine bio je veoma uspešan, da čak ni vladika Sava nije posumnjao u istinitost. Ipak, ne može se reći da je vladika bio sasvim neoprezan; obavestio je ruskog poslanika u Carigradu o pojavi „ruskog cara“. Poslanik je odgovorio da se radi o običnoj varalici i samozvancu. Ovo pismo vladika je umnožio i razaslao u nahije. Time je nastao sukob iz koga je Šćepan izašao kao pobednik, pa je čak nekoliko nedelja držao vladiku u zatvoru.
Šćepanova pojava u Crnoj Gori uznemirila je Portu, ruski dvor i Mletke. Iz njihovog odnosa prema samozvancu da se naslutiti i stepen zainteresovanosti za Crnu Goru, a s druge strane, indikativni su metodi s kojima se želelo ukloniti lažnog cara: Mleci su odmah rešenje videli u trovanju (nagrada 200 cekina), a ruska carica Katarina II poslala je specijalnog emisara, koji je dobio zadatak da ubedi Crnogorce da proteraju varalicu. Njihov odgovor bio je „da najpre veruju u Boga, pa onda u Petra III“. Nevolja je dolazila (ne samo po Šćepana) sa strane Turske, jer je ona preduzela vojnu intervenciju. Pod komandom bosanskog vezira Osman-paše, turska vojska je glavni udar izvela od Nikšića. Crnogorska vojska, oko 2.000 ljudi, sa Šćepanom dočekala je Turke kod Ostroškog klanca početkom septembra 1768. godine. Premoćna turska vojska je vrlo brzo odnela pobedu, a Šćepan se spasao bekstvom. U nastavku intervencije, Turci su poharali naročito Crmnicu i Bjelopavliće. Isto su uradili i Mlečani sa svojim podanicima u Mainama, Poborima i Brajićima, gde je lažni car bio osobito omiljen. Od daljeg stradanja Crnu goru je spasao novi rat Rusije protiv Turske. Ovaj rat stavio je crnogorska i brdska plemena pred nova iskušenja, jer je ruska carica Katarina II pozvala sve balkanske hrišćane u rat, a u Crnu Goru poslala emisara kneza J. Dolgorukog. Kneževa misija nije uspela: Crnogorci nisu krenuli u rat, a ni Šćepan Mali nije udaljen iz Crne Gore.
Ovakav razvoj događaja okrnjio je Šćepanov ugled u narodu. S druge strane, ni susedne države više nisu pokazivale ranije interesovanje za njega, što mu je omogućilo mirno petogodišnje upravljanje. Stradao je od ruke svog sluge (septembra 1773), koga je platio skadarski paša. Osnovna karakteristika Šćepanove vladavine ogleda se u počecima izgradnje civilne vlasti. Rigoroznim kaznenim merama obuzdao je krvnu osvetu, pljačku i plemensku anarhiju. Na žalost, sve je to kratko trajalo; posle Šćepanove smrti, povratilo se staro stanje.
Nesloga, karakteristična za plemenska društva, u Crnoj Gori bila je pojačana surevnjivošću između porodice Petrovića, koja je davala vladike i guvernadurske porodice Radonjića. Čim je nestalo Šćepana Malog borba za prevlast izbila je u prvi plan. Obe strane nastojale su da pridobiju naklonost ruskog dvora. Prvo je guvernadur Jovan Radonjić avgusta 1775. godine pisao carici Katarini: „Ne zaboravi nas da se rugaju s nami naši susedi i naši zlotvori“. Skoro istovremeno, vladika Sava i njegov rođak, mladi i daroviti arhimandrit Petar Petrović smislili su da bi za njih bilo najbolje da Petar poseti Petrograd. U toj nameri, u strogoj tajnosti, Petar je došao u Beč, ali dalje ne. Izgleda da ni njemu, a ni guvernaduru, nije pošlo za rukom da pojedinačno budu primljeni na ruski dvor. Stoga su zajedno, u dogovoru sa glavarima, formirali delegaciju 1777. godine i uputili je u Petrograd. Delegati (J. Radonjić, P. Petrović i serdar Ivan Petrović) boravili su u Petrogradu šest meseci. Za sve to vreme, carica ih nije primila, tako da su se razočarani vratili u Crnu Goru. Od ovog momenta, pa narednih dvadeset godina, odnosi sa Rusijom bili su veoma hladni. U tom vremenu, crnogorsko vođstvo pokušavalo je da stupi u bliže, savezničke odnose sa Austrijom. U Beču su svi crnogorski predlozi, pa i onaj o protektoratu Austrije nad Crnom Gorom, dočekani negativno.
U ovakvim nepovoljnim okolnostima, na Crnu Goru se sručila nova nevolja: mladi skadarski gospodar Mahmud-paša od roda Bušatlija (smatrali su se Crnojevićima), juna 1785. godine napao je Crnu Goru. Paša je i vojnički i diplomatski dobro pripremio kaznenu ekspediciju. Lako je savladao otpor, zauzeo i popalio Cetinje, manastir i oko stotinu kuća, a potom, u nastavku pohoda, poharao i pobio Paštroviće. Pomoći nije bilo niotkuda. Naprotiv, Mlečani su blokirali Kotor i tako Crnogorcima onemogućili snabdevanje.
Razvoj odnosa na relaciji Osmansko Carstvo – Rusija – Austrija krajem 18. veka, nepovoljno se odrazio na Crnu Goru. Godine 1788, kada je počeo novi rat, i Rusija i Austrija uputile su emisare u Crnu Goru, s ciljem da je privuku na svoju stranu. Svi njihovi pokušaji su propali, tako da je crnogorsko angažovanje u ovom ratu bilo neznatno i defanzivno. No, bez obzira na to, Turska je po sklapanju mira (Svištov 1791; Jaš 1792), počela da priprema novi kazneni pohod, a povod je, opet, bilo odbijanje nekih plemena da plate harač. Za turskog egzekutora, opet je određen Mahmud-paša. Ali, ovoga puta, ratna sreća nije bila na pašinoj strani: 11. jula 1796. u Martinićima, paša je pretrpeo poraz, a sam je i ranjen. No, to ga nije sprečilo da ne preduzme novi napad. Odsudna bitka desila se na Krusima 22. septembra iste godine. Crnogorska vojska, pod komandom vladike Petra I i guvernadura J. Radonjića, odnela je sjajnu pobedu. U boju je poginuo i sam Mahmud-paša. Obe ove pobede, pored neposrednog oslobodilačkog efekta, znatno su pojačale svest o neophodnosti jedinstva Crnogoraca i Brđana, a vladici Petru I podigle ugled i učvrstile autoritet.
Kraj 18. veka bio je prepun događaja, ne samo u jugoistočnoj Evropi, već i na zapadnim stranama starog kontinenta. Francuska revolucija i Napoleonovi ratovi izazvali su promene i potrese, koje su i Crnu Goru stavile pred nova iskušenja. Prva promena bila je propast Mletačke Republike, crnogorskog suseda, sumnjivog saveznika. Nestanak mletačke države, ponukao je vladiku Petra I da sa svojim Crnogorcima zauzme Maine, Pobore, Brajiće i grad Budvu. Ali, na kratko; mirom u Kompoformiju (oktobar 1797), Francuska je priznala pravo Austriji da okupira Boku Kotorsku. Od ovog momenta Boka postaje jabuka razdora u crnogorsko-austrijskim odnosima.
Na iseku dvadeset godina nepovoljnih odnosa sa Rusijom, vladika Petar I, težeći poboljšanju celokupnog stanja Crne Gore, obratio se ruskom dvoru za pomoć. Uz molbu za novčanu pomoć, vladika je predložio državno uređenje Crne Gore, koje bi finansirala Rusija. Predviđala se skupština, vlada (praviteljstvo), kao izvršni organ, zatim zaštita ruskog cara, a ruska vojska u Crnoj Gori bila bi čuvar novog poretka. Ruski car Pavle odredio je samo novčanu pomoć; Cetinjski manastir dobio je (posle 20 godina) 4.000 rubalja i crkvene odežde i knjige u vrednosti 2.200 rubalja. Prvih dana januara 1799. godine stigla je i carska gramata kojom su potvrđene sve ranije carske gramate, obećana pomoć ruske flote i saopšteno je da će Rusija svake godine Crnoj Gori davati po 1.000 dukata, što je bilo dovoljno, za vladiku, da objavi da je Crna Gora pod zaštitom Rusije. Ovakav razvoj događaja mogao bi navesti na zaključak da su se crnogorsko-ruski odnosi normalizovali. Međutim, činjenica da je vladika Petar I održavao veze sa Francuskom motivisala je novog ruskog cara Aleksandra I da povede politiku eliminisanja vladike. Taj zadatak poveren je general-lajtnantu, grofu Marku Iveliću (rodom iz Risna).
Snabdeven sa tri značajna dokumenta (carska gramata, gramata Sinoda Ruske pravoslavne crkve i lično carevo pismo), Ivelić je došao u Kotor početkom 1804. godine. U sva tri dokumenta, kritikovan je i napadan vladika Petar I kao svetovni i duhovni poglavar. Te preteranosti, a i netačnosti, kao i Ivelićevo rovarenje i ogovaranje, nisu urodili plodom. Jednostavno, Crnogorci mu nisu verovali: zatražili su da dođe „pravi Rus“. Rešenje je nađeno tako što je poslat Aleksandar Josifovič Mazurevski za ruskog konzula u Austriji, a u Kotor je došao, avgusta 1804. godine. Stabilan vladičin položaj u Crnoj Gori s jedne, i nemogućnost da se prizna careva greška, s druge strane, sukob su gurali prema kompromisu. On je nađen tako što je sve svaljeno na vladičinog sekretara opata Franciska Dolčija de Vickovića. On je osuđen na smrt, pa pomilovan, a na nerazjašnjen način, ubrzo je umro u zatvoru. Ovakav razvoj kao da je odgovarao ruskom caru, jer je početkom 1805. godine poslao vladici novu gramatu, pomoć od 3.000 dukata i ličnog izaslanika Stevana Andrejeviča Sankovskog.
Napoleonove bitke i pobede imale su odraza i na Crnu Goru. Posle poraza kod Austerlica, Austrija se obavezala da će Francuskoj prepustiti Dalmaciju i Boku Kotorsku. Protiv ovoga bili su i Crnogorci i Bokelji, a uz sebe imali su i Ruse, koji su sa nekoliko brodova doplovili u Boku. Svi zajedno zauzeli su Konavle i Cavtat, te opseli Dubrovnik, u kome su bili Francuzi. U jesen 1806. godine Francuzi su odneli pobedu, čak su pokušali da zauzmu i Herceg Novi. Rat i na ovim prostorima završen je mirom u Tilzitu (jul 1807), po kome je Boka Kotorska pripala Francuskoj.
Odnosi Crne Gore sa novim susedom, dojučerašnjim ratnim protivnikom, nisu bili dobri. Bilo je dosta manjih prekršaja s obe strane, koji nisu dozvoljavali poboljšanje. Otišlo se dotle da su Francuzi napravili plan napada na Crnu Goru (1811). U ovaj duel umešali su se i Englezi sa svojom flotom u Jadranskom moru. Englezi su vladici Petru I odmah saopštili da sve što rade, rade u savezu sa Rusijom. Napravljen je novi savez i započeta su borbena dejstva; Francuzi su poraženi i saterani u Kotor. To je osokolilo vladiku da energično krene na prisajedinjenje Boke Crnoj Gori. U tom cilju, poslao je svog čoveka ruskom caru da izradi saglasnost. S druge strane, katolički stanovnici Boke poslali su svog emisara u Beč da austrijskom caru saopšti njihovu želju da Boka postane deo njegove carevine. Tako je i bilo: mirovnim ugovorom u Parizu 30. maja 1814. godine, odlučeno je da Boka pripadne Austriji.
Ustanak u Srbiji 1804. godine i događaji koji su usledili u narednoj deceniji, bili su prelomni za celokupno Srpstvo. Vladika Petar I bio je u delikatnom položaju; njegovo (crnogorsko) učešće u borbama protiv Turaka, očekivali su i Srbi u Srbiji i u Hercegovini. Svestan svog položaja, a savetovan i od Rusije da očuva mir sa Turskom, vladika je trpeo Karađorđeve prekore: „Mi smo svagda i u srcu i u misli da ćete Vi, kad bilo, srpskom narodu u oslobođenju velika i moćna potpora biti“.
Na promenu vladičinog držanja uticalo je stupanje Rusije u rat protiv Turske; zajedno sa hercegovačkim Srbima, napadnuti su Turci u Nikšiću i Klobuku, ali – pretrpljen je poraz. Do većeg stradanja nije došlo, zahvaljujući miru u Tilzitu (1807). Obnova rata između Rusije i Turske 1809. godine, uticala je i na srpsko vojevanje. Karađorđe se ponovo obratio vladici Petru I: „Toga radi i Vami preporučujemo, da biste i Vi ljubav k rodu hristijanskome pokazali i na neprijatelja udarili i u napredak ako k nami postupili i svu braću hristijansku vazbunili i na neprijatelja nekrštenog svi složno da udarimo sa svi strana“.
Do vojne srbijansko-crnogorske saradnje u Raškoj oblasti nije došlo, a nadvladavanje Turske nad Srbijom, prirodno, gonilo je vladiku na miroljubivu politiku prema Turskoj. Na opštu srpsku nesreću, nadovezao se i zemljotres u Crnoj Gori 1817. godine, a sledeće godine i epidemija kuge.
Prepiska između kneza Miloša Obrenovića i vladike Petra I ne otkriva neki važniji konkretan, zajednički korak, osim što svedoči o njihovim shvatanjima savremenih aktuelnih političkih događaja.
Oslonac na Rusiju
Unutrašnja situacija u Crnoj Gori i očigledno izmenjen odnos snaga između hrišćanskih sila (Rusija i Austrija) i Turske, prouzrokovali su spoljnopolitičku inicijativu Crne Gore. Prvo je vladika Sava (1742) otputovao u Rusiju po novčanu pomoć, koju je i dobio, a zatim je Vasilije, vladičin rođak, samoinicijativno otišao (1744) u Veneciju. Zbog ovoga je nastao spor među rođacima, ali po izmirenju, Vasilije je, kao arhimandrit postao Savin pomoćnik. Vasilija je u Beogradu 1750. godine srpski patrijarh Atanasije hirotonisao za vladiku. Posle ovoga čina, Vasilije je otišao u Beč, gde je, opet samoinicijativno, nudio carici Mariji Tereziji protektorat nad Crnom Gorom. U Beču ovo nisu ozbiljno shvatili. Ali, Vasilije nije mirovao; godine 1752. otputovao je u Rusiju, gde će ostati dve godine. Ovde, u Moskvi i Petrogradu, upoznao je mnoge ličnosti, objašnjavao položaj svoje otadžbine i naroda i opet, ali sada ruskom caru, nudio protektorat i predlagao da se „crnogorski principat uključi u titulu njegovog carskog veličanstva“. Od svega toga nije bilo ništa, ali to nije sasvim obeshrabrilo Vasilija. Sledeći svoje planove, ideje i vizije napisao je Istoriju o Černoj Gori u kojoj nije dovoljno obratio pažnju na istorijske činjenice, tako da je ona poprimila karakter istorijsko političkog memoara. Uostalom, autor je i mislio politički i težio da proizvede neposredne političke efekte.
Vrativši se iz Rusije (sa 5.000 rubalja i crkvenim knjigama) u Crnu Goru, Vasilije je poveo i antitursku i antimletačku politiku. Odbijanje da se plati harač i četovanje, opet su bili povod za turski kazneni pohod. Pohod je počeo krajem novembra 1756. godine. Otpor Crnogoraca pod komandom guvernadura Stanislava Radonjića bio je žilav, ali nedovoljan da spreči turski prodor do Čeva. Usled kiša, Turci su odustali od pohoda na Cetinje, što je u Crnoj Gori usmena tradicija protumačila kao svoju veliku pobedu. Sledeće godine, sklopljeno je primirje, po kome su se Crnogorci obavezali da će platiti harač i da će prestati s četovanjem. Vladika Vasilije, koji je pred turski pohod pobegao u Mletke, pisao je grofu Bestužev-Rjuminu o turskom napadu i molio rusku caricu Jelisavetu Petrovnu da se zauzme kod Porte i mletačke sinjorije za Crnu Goru.
Nemirni duh vladike Vasilija, a i težnja da izradi što veću pomoć, doveli su ga drugi put u Rusiju. Stigao je krajem zime 1758. godine. Opet je razvio veliku aktivnost, a svojim fantastičnim predlozima (da ruski dvor godišnje daje Crnoj Gori 50.000 červonaca, da ruski dvor dobije od carice Marije Terezije Rijeku za lakši saobraćaj sa Crnom Gorom i dr.), naudio je svom ugledu. Na kompromitaciji vladike Vasilija u Rusiji su radili, ni manje ni više do članovi njegove pratnje, monah Teodosije Mrkojević i major Šarović. Sve to pojačalo je nepoverenje ruskog dvora, što se odrazilo i na novčanoj pomoći, koja je Vasiliju data (1.000 dukata narodu, članovima delegacije po 50 dukata, mesečno po 50 rubalja svima za troškove boravka, 2.000 rubalja za put, 1.000 rubalja Vasiliju i 3.000 rubalja za Cetinjski manastir, a Sv. Sinod dodao je još 1.100 rubalja). Nepoverenje se videlo i u tome što je zajedno s Vasilijem u Crnu Goru upućen pukovnik Pučkov, kome je naloženo da Crnogorcima razdeli 15.000 rubalja i da podnese izveštaj o stanju u Crnoj Gori. U jesen 1759. godine, posle nekoliko nedelja, Pučkov je podneo izveštaj, koji nije mogao biti gori i po Crnogorce i po Vasilija: narod je divalj, živi bez reda, glave padaju zbog sitnica, sveštenstvo grabljivo, crkve puste, ruska pomoć razdeljena vladičinim rođacima. Za Vasilija, u izveštaju, nije bilo lepe reči, dok se za vladiku Savu i našla po koja. Kako je sve ovo delovalo na Vasilija, ne zna se, ali se zna da je promenio i svoje ponašanje: poveo je miroljubivu politiku, savetovao da se plaća harač i predao se radu u cilju podizanja ekonomskog stanja Cetinjskog manastira. Te „mirne“ Vasilijeve godine potrajale su do juna 1765, kada je krenuo, po treći put u Rusiju. Ovde je ponovo razvio svoju aktivnost; molio je novac i protektorat Rusije nad Crnom Gorom. Od svega toga, nije bilo ništa, a sam Vasilije nenadno je umro marta 1766. godine u Petrogradu, gde je i sahranjen.
Vasilijeva politika oslonca na Rusiju ostavila je trajne posledice; njome je ponajviše razvijeno i učvršćeno rusofilstvo kod crnogorskog čoveka, što će bitno i neprestano određivati i unutrašnju i spoljnopolitičku orijentaciju Crne Gore. Neposredna novčana pomoć koju je Vasilije dobio od ruskog dvora najviše je koristila Cetinjskom manastiru, koji je sa materijalnim bogaćenjem postao svetilište svih pravoslavnih iz Crne Gore, Brda i Boke. Vladike su formalno bile samo duhovni poglavari Cetinjske mitropolije, a stvarno su igrali najznačajniju političku ulogu.
http://www.youtube.com/watch?v=K_YWdaQhRU4
Kada je Taci odlucio da se samoproglasi prvo su ga Turci priznali,kako li ce sada Montenegrini reagovati.
Amerika je uvela sankcije i Evropa isto ,tako su zabranili dolazak u Eu 20 osoba sa Krima,medjutim desilo se nesto sto je vaznije od sankcija DAX je odmah porastao ,a jos vise kada se doznalo da vlasti Krima nacionalizuju gasnae kompanije ,eto kako ce Zapad nauditi Rusiji,medjutim kazu da ce vjerovatno narednih dana listu nepozeljnih osoba povecati na 22 znaci imaju jos dvoicu na spisku,ta dvoica su vjerovatno trazila povecanje cijene gasa mimo Gasproma.
Srbija se vjerovatno priprema za sankcije Rusiji,tako je za ocekivati da Gasprom kroz Srbiju koncesije placa Njemackoj,to su nasi politicari na putu integracija,u Brisel dok Estenova poziva s Tacijem mozete doci ,medjutim u Mosku treba izvuci broj pa ako budes pozvan.
Crna Gora zemlja koju su Rusi pomagali 200 godina zaboravila je to brzo,isto kao sto su potrosili brzo pare po primorju,ono rece Rodni da Sojgu laze, i gradili ali neprodali pa se sada medjusobno optuzuju i zatvaraju,Sto ovi narod ceka da zna povazdan bi zavijali kao kurjaci
Zato Crna Gora osudjuje svoju crnu pamet sveukupnu,i opozicija se ne oglasava vjerovatno im prijatelji iz NATO pakta nedaju,tu se narocito ocekuje podrska od Milica i Madojevica,mada i Mnadic ne zaostaje,svi su slozni jezik u tisini.
E sad će Ameri da im uvedu zonu zabranjenih letova.Puahahahhahahhahha.