Путопис из Ирана – Хришћанин у Техерану

Пише: о. Дарко Ристов Ђого

Календар на телефону показује да је данас у Техерану 13. тир 1401. године. Сам календар показује суштину времена које мјери. У Ирану се вријеме мјери од тачке у времену у коме своју еру започињу све муслиманске земље (од пресељења вјеровјесника Мухамеда из Меке у Медину). Ипак, календар није лунарни већ соларни, а називи мјесеца нису на арапском већ на персијском језику. Све оно што Иран са собом јесте

Иран не може да много рачуна на глобалне платформе дијалога и идеје дијалошких глобалистичких идеологија. Зато и разговор са Српском православном црквом Иран организује билатерално. Слећемо у Техеран и већ како се путници спремају за излазак, у оном маниру људи који увијек негдје журе и траже почетне позиције да се домогну чврстог тла – тако је све примјетније да смо дошли у Техеран.

Жене које су до малоприје имале пуштене косе и кратке рукаве – одједном су покривене марамама и ешарпама, носе кошуље и блузе дугих рукава (мада је очигледно да се правило о затвореној обући не поштује у тој мјери). Код мушкараца се понеко још и нађе са кратким рукавима, али већина ипак носе дуже рукаве, а видљив је и онај оријентални стил: обавезни сако и кошуља, као знак елементарног држања до себе.

Дуго чекамо у реду да нам, наравно, униформно покривена службеница, погледа пасоше. Она не говори енглески, већ оца Александра пита „Србистан?“, провјерава прилично помно, али без икакве емоције на лицу. Улазимо у простор за пртљаг. Нас двојица у мантијама не представљамо неки чудноват призор, рекло би се.
Дочекују нас наши домаћини: госпођа Рашидбејги господин Акбар Пезешки, средовјечан Иранац, у сакоу, гарав и предусретљив колико то човјек може бити. Његов енглески је базичан, али је његова услужност неограничена.

Вожња аутопутем од аеродрома „Имам Хомеини“ до хотела. Свуда око нас су, за наше услове, старији „пежои“ („Пежо“ се одавно производи у Ирану – Иранци су њима задовољни а и сува клима чини да чак и француски аутомобили трају бескрајно дуго). Такође и старе „Соленце“ које овдје не носе ознаку „Дакија“. Ноћна вожња аутопутем не открива много: чини се – мегалополис као сваки други (12.000.000 становника), али сигурно не дио глобалног Мегалополиса. Јер наш домаћин Акбар показује гигантску спомен џамију имама Хомеинија која својом монуманталном освјетљеношћу и ноћу говори о значају онога по коме је названа за оно што је Иран данас. Она је монументална, али она и прекида везу са монументалношћу Запада.

У хотелу је интернет врло слаб и наизмјенично ради и не ради. Објашњење се налази на самом улазу у хотел – на великом екрану непрекидно се врти спот на коме је приказана опасност од несмотреног коришћења интернета. Зупчаници се врте укруг, око њих су јединице и нуле, да би у сљедећем кадру била приказана веза између различитих иранских нуклеарних и хидроелектрана као оно што Мосад и ЦИА непрекидно надзиру и хакују (њихови логои су спојени у један, дијагоналном линијом). У сљедећој сцени пластични-војници играчке моделоване према америчким војницима из вијетнамског рата (из оних комплета које смо сви имали) нападају иранска постројења и уништавају их. Порука је једноставна и јасна: превише интернета доноси могуће уништење. Зато је начелно готово немогуће отворити западне платформе (јутјуб и сл). У холу хотела су пословни људи без кравата, са савршено блештавим ципелама и погледима који траже и дају поштовање својим пословним партнерима. Европска лица права су ријеткост. Осјећај је сличан ономе у Турској, са још јасним сазнањем – ово је далеки дио Блиског Истока.
Први дан наше посјете пролази у упознавању са домаћинима и посјети Техерану. Крећемо се према највишој тачки града, кули Техеран Милад. Понешто типична грађевина која се уздиже само како би омогућила вертикалну димензију једног релативно монотоног простора а и изразила, као и све куле, човјекову моћ да конструише и са висине се диви својој конструкцији, рационалности и моћи, и она је заправо висока игла са прободеном главицом лука на нешто ширем постољу. Улазимо кроз улаз на коме су раздвојени улази за мушкарце и жене, иако их дијели само неколико метара алуминијумског панела. Око нас трче дјеца, туристи из Турске и Индије, дјевојке са марамама које су у ствари овлаш пребачени шалови, пословне делегације у одијелима и кожним ципелама.

Са висине Техеран изгледа као да су његове зграде и куће израслине на кожи пустиње. Све је у пустињској беж боји, тешко је наћи иједну зграду која није у готово истој нијанси. Архитектура је такође блоковски монотона и само зеленило неурбанизованог простора и сивило аутопутева и улица осликавају неке координате у пустињоликом пространству. На наше питање зашто је тако, домаћини нам одговарају да Иранци не воле шаренило у својој свакодневици.

Види се то и на аутомобилима који су у огромној већини бијеле или жуте боје. Упркос нашим схватањима о Ирану као земљи отпорној на културне утицаје Запада, лако се види, а и из разговора са људима се да брзо закључити, да је културни образац Запада дубоко продро у Техеран, па и у Иран у цјелини. Проблеми са демографијом, касно закључивање лабилне брачне везе, функционалан однос према броју дјеце – све то звучи познато. Изолација чини Запад још пожељнијом дестинацијом за одлазак (илузије о обећаној земљи живе нарочито јако ако је та земља недостижна!), иако су сви свјесни своје слике на Западу. Свугдје, гдје год да кренеш – наилазиш на слике имама Хомеинија и имама Хамнеија. Помало све подсјећа на предердогановску Турску са Ататурком, иако је ниво материјалног благостања видљиво нижи и од Турске 2008. Друштво је и даље у теорији премрежено шеријатским правилима, која ни изблиза нису тако ревносно спроведена у свакодневном животу. Ваљда је управо тај непрекидни притисак наметнуте светости узроковао овај лежеран однос према њој.
Са домаћинима, Акбаром и Зехром, већ смо се спријатељили. За разлику од Арапа, па и Турака који никада не говоре о својој породици, они су спремни да причају о својој, о пословима, родбини, синовима и кћеркама и њиховим плановима. Чини се да је онај осјећај младог свијета да је негдје увијек боље присутан и овдје.
Други дан значи одлазак на билатерални разговор на тему здравља и религије данас, који је формални повод нашег доласка. У холу хотела нас сусреће госпођа која гледа у наше мантије и мој напрсни крст. Иранцима је иначе тешко одредити године – имају неку стабилност физиономије коју одјећа додатно чини неподложном годинама, па, осим младих, којима је стало да нам покажу своју младост, остали се чине нестаривим. Наш домаћин Акбар рече да има 60 година и треба ускоро да иде у пензију, иако бих ја рекао да му је четрдесет и пет.

Тако и госпођа која нам се представља као Есма: „I am also a Christ!“ Заиста, на њеном врату се види лијеп, сребрни ромејски крст. Каже да јој је прабака Њемица, да је одрасла у Хановеру, школовала се у Минхену, па прелазимо на њемачки, који говори као матерњи језик. Инсистира да запишемо њен број и да јој се јавимо уколико нам је било шта неопходно. „Ich bin auch Christ! Ich bin auch Christ!“ радосно нам говори. Очигледно је да Иран није Саудијска Арабија, када је у питању ношење крстића на врату. Ништа мање је очигледно да је могућност да сретнеш неког непознатог хришћанина довољно мала да се Есма радује цијелим бићем јер нас је срела. И мени је потресно радосно.
Возимо се према центру Организације за исламску културу и односе. Претходног дана ми се чинило да овдје заправо по потреби „проширују“ саобраћајне траке, сходно тренутним потребама, па од четири оцртане одједном се вози као да је шест трака. Не, овдје не проширују траке по некој навици. Овдје концепт саобраћајне траке уопште не постоји. Уколико се укаже само минималан простор у који једно возило може да стане, оно ће се наћи у њему тј између два возила, учинити оно што је возач наумио и затим се опет удјенути у тај простор који се непрекидно мијења како се возила помјерају. У неколико наврата нам се чини да ће се наш комби неминовно сударити са неким или ударити у банкину. Али возач користи посљедњу могућност, посљедњи милиметар простора између њега и других возила и банкина и ми се у дјелићу секунде и посљедњим милиметром провлачимо, као и сви други, међу другим возилима.

Почиње конференција ради које смо у Техерану. У јавном смо простору, па су сви у својој униформи. Улема у турбанима, жене у оним заровима практично идентичним апостолницима наших монахиња. Просторија је иранска верзија оне глобалне конференцијске сале, од иверице, свјетлосних панела и клима уређаја, са прозорима који су украшени крстоликим орнаментима (бар их ми тако видимо). Иако је почетно учење Курана било на арапском, наши домаћини говоре персијски, на персијском наводе и курански текст (што је прилична разлика у односу на босанске муслимане који и на међурелигијским сусретима наводе куранске одјељке на арапском оригиналу, дајући тако понешто себи на важности, сугеришући божанску непреводивост текста и језика као и сопствену иницијацију у ту, по њиховом мишљењу, спаситељску стварност).

Овдје ничега такве врсте нема, никакве опчињености арапским текстом, никакве гримасе („ово је непреводиво, али, ето, покушаћу да вам преведем“.). Персијски понекад звучи као мађарски, када зазвуче нагласци на првим слоговима, иако нам је родбински ближи од већине западноевропских (кентум индоевропских) језика.
Свијет након ковида омогућава најшире могуће приступе и рјешења (ако их може бити).

Из говора наших домаћина назире се неки званични наратив о ковиду. Овдје нико не сумња у његово постојање, али се, уз свега нешто задршке, напомиње да је сам ковид „резултат човјековог неморалног понашања“ „можда и неморала са животињама“ (дословно тако – шта би то тачно требало да значи, не знам). Изгледа да је нека врста исламске рационалности оно са чиме се рачуна (неколико људи на конференцији и даље носе маске). Врло су поносни на то да су одмах затворили све вјерске објекте и распустили обреде. Оне мјере око којих се код нас расправљало проглашене су обавезним и издато је обавезујуће, шеријатско тумачење поштовања мјера: према том тумачењу, онај ко се не придржава мијера, чини зло и помаже у вршењу зла, па је то куранско објашњење заправо појачало осјећај императивног покоравања здравственим комитетима. Мјере су тако сакрализоване – оне нису више биле само ствар протокола, већ свештеног покоравања врховном ауторитету у вјери чије име и значење јесте покорност.

Ако су се у нашим секуларним друштвима „национална координациона тијела“ почела појављивати као својеврсни паралелни „свештени синоди“ религије здравља, у Ирану, једном „симфонијском“ или теократском друштву, НКТ и улема су се стопили као и њихове поруке. Здравствене мјере су постале свештене мјере. Такође, врло занимљиво: наводе да постоји правило о „принуђености“ према коме, уколико је потребно за чување људских живота, вјерник може да прекрши нешто што иначе не би учинио. То им је било важно због објашњавања дезинфекције алкохолом за коју се такође нашло шеријатско објашњење.

Ипак, ако је свјетско тј човјеково зло извор ковида, Иранци инсистирају на томе да религија може да има позитивне ефекте на ментално здравље након пандемије. Поука је једноставна: религија (овдје се мисли свакако на ислам) омогућава неку врсту утјехе и сигурности које човјеку недостају. Тек сада ми паде на памет да нико није поменуо ни Русију ни Украјину, ни у личном разговору, ни у званичном или полузваничном разговору.
И ова оријентална улема у турбанима, са брадама и наочарима, у традиционалној одјећи, описује своју омладину као да описује нашу. Бића кратких порука, сакривена у свом свијету мобилног телефона и генерацијског припадања. Како им пренијети поруку? Музиком, каже др Мусафари, комбинујући Платонову теорију музике, традицију исламског образовања и неку верзију захтјева за употребом популарне културе у образовне сврхе. Очигледно да оно што се не види или чему није дато мјесто – невјеровање, скепса, удаљавање од званичне религије – појављује и мучи наше домаћине.

Након ручка са домаћинима – а овдје хране има разноврсне, али се не претјерује са количинама – настављамо обилазак Техерана посјетом кући у којој је живио ајатолах Хомеини. Успињемо се кроз уске и стрме улице ка мјесту гдје је живио и дјеловао човјек који је изнио исламску револуцију и заувијек промјенио Персију у Иран какав је данас. Кућа у којој је живио била је и остала скромни дом, а музеј посвећен његовом животу садржи углавном увећане фотографије и понеки лични предмет (нешто одјеће и писма). Читавог живота видимо га са црним турбаном (знаком да је сеиди, директни потомак вјеровјесника Мухамеда), видимо његов сукоб са шахом и побједу револуције као и године Ирачко-иранског рата. Сама кућа врло је скромно намјештена и таква је остала са придодатом џамијом – готово па сасвим неугледном просторијом скромних димензија и уређења. Кућа је и сама помало налик на џамију, са теписима и ниским ријетким мобилијаром. Као посвећеник религије и идеје, ајатолах Хомеини заиста живи у једној врсти аскетизма који се прелива на простор, али и сам простор је скромно и непажљиво естетизован: водови вентилације сасвим су груби и видљиви, преграде око куће су од пожутјелог плексигласа. Све је стопљено са релативно сиромашном средином у којој се налазимо.
У потпуној супротности са кућом ајатолаха Хомеинија остаје комплекс персијских шахова који потом обилазимо: он одише луксузом, раскошношћу, па и бахатом расипношћу и помодарством. Сам комплекс је и данас прошаран зеленим и цвјетним баштама, дрвећем и системом фонтана који данас не ради. И окружење и уређење, спој источњачке фантазије у стварности и западне технологије дјелује као фантазија у односу на убогу махалност куће и окружења из кога је пошао и у које се вратио Хомеини. Шах је тражио ову фантазију чула и моћи – ајатолах је тражио идеју, одрицање, вјеру и све. Знамо ко је побједио.
Иначе, тог дана сам по Техерану ходао не само у мантији, већ непрекидно носећи напрсни крст који ми је поклонио отац Сергије из Острога оних тешких првих дана након изгласавања Миловог безбожног закона. Руски напрсни крст на коме се налази лик Христов – нерукотвориви образ Спасов, красотан и видљив. Већ ту, приликом обиласка прве зграде из шаховог комплекса, најприје дјеца упиру прстом у мене. „Крст, мама, види крст“, преводе ми наши домаћини. То ће се понављати још небројено пута. Улазимо у први дио комплекса: просторије нешто скромније величине, али у свакој од њих савршено очуван намјештај и реконструисани зидови и паркети. Све је стилско, скупо, наручено у иностранству. Стубови на улазу су поклон од тадашње италијанске амбасаде и носе очигледну хришћанску симболику: ту је Христос, Св. Јован Богослов, двије фигуре које носе путир и хљеб, јагње, брод као симбол Цркве, грожђе.

Наши домаћини нас моле да им протумачимо поруку и симболику. Излазимо из првог дијела комплекса, породичне палате. Сви гледају у мене, а неки већ желе да се сликају са мном. Ако иоле говоре енглески, питају да ли сам хришћанин и одакле сам. На одговор „Serbia“ неки ће и даље погледати зачуђено. Али ако кажеш „Сербистан“, климнуће главом. „Иса Масаја!“ – поновиће неколико њих данас. Да, Иса Масаја.
Друга зграда је она у којој су шахови примали званичне делегације. Пространија је неупоредиво од прве, дјелује као права палача, што у ствари и јесте била. Просторије су у њој огромне, али и такве су испуњене ручно тканим теписима, чешким кристалом у плафоњерама, француским намјештајем, слоновачом, златом и сребром. Прате нас двојица људи са камером који иду свугдје за нама – имају свој инстаграм канал па желе да сниме атракцију над атракцијама, православног свештеника. Жене које раде у музеју покушавају да нам објасне, са онолико енглеског колико знају, историју и садржај сваке просторије (врло су сусретљиве и љубазне). Растко (Јовић) и отац Александар (Ђаковац), такође чланови делегације и добри пријатељи и сапутници, забављају се већ ко зна којим Иранцем који ме моли да се слика са мном. И мени је комично, али је свакако пријатније видјети људе које непознато привлачи, него било коју другу реакцију. Заправо, за вријеме читавог дана само је један човјек на базару узвикнуо нешто неуротично, али му је онда пришао неки човјек и ућуткао га. У хотелу ме је питао неки човјек „опростите, да ли би муслиман могао тако да се шета вашом земљом?“ Ни он није био нељубазан, али је нешто у тону питања говорило о потреби да ми стави до знања нешто непријатно. На одговор да је моја земља слободна и да имамо муслимане у Србији, врло љубазно је климнуо главом и удаљио се.
Базар на који смо пошли даље заиста је типична оријентална пијаца. Није она највећа у Техерану, али и даље је велика. Поред ње је џамија у прелијепој керамици из које допире нешто што сигурно није езан на арапском, већ нека јадиковка, тешка, мелодична, дубока, коју ни мелодијски ни текстуално не препознајем.

И ту, око џамије, прилазе ми људи да се сликају са мном и да у руке узму крст са ликом који зову Иса Масија. Ништа није другачије ни у самом базару. Врева, бука, дућани промичу са мирисима, платнима, зачинима, сувенирима, сребром, златом, сатовима, али и са кинеском јефтином пластичном робом, воћем и поврћем. Овдје не можеш видјети продавнице попут оних код нас, у тржним центрима: све је мање – више један велики базар. Улазимо у неколико сувенирница. Наравно, цјенкање и преговарање је непрекидно, око цијене у доларима и самог курса долара. Купујем један сет шољица за кафу у тиркизној нијанси, ближој зеленој, украшен ликом старих персијских племића. Све траје дуго и понешто театрално, али, за разлику од цариградских трговаца који знају бројеве на сваком могућем језику, техерански не броје ни на енглеском, па је помоћ преводиоца неопходна.

И иначе, по свему се види да је странац право чудо, хришћанин ријеткост, а свештеник са крстом – атракција. За разлику од балканских базара, нема уопште марама – сваки комад платна за који бисмо помислили да је марама заправо је простирка. Складније су украшене. Иако богато, нема оног заслијепљујућег шаренила већ је сваки дезен у неколико боја, лијепо сложених. Најдивније су нијансе тиркизне и азурне.
На нас наилази типични продавац ћилима (на фарсију, наравно, „килим“) који нас „без обавезе“ позива у своју радњу у којој нам одмах показује шта се продаје и по колико. „У Европи је ово неколико хиљада евра, код мене само неколико стотина“. „Имам много пријатеља у Србистану“. Можда звучи чудно, али – човјек има везу у Србији, такође продавца ћилима којем је могуће платити ако поручите ћилим код њега. И овдје су боје и шаре некако оријентално расплесане али у том плесу има неке мјере и укуса. Растко и Александар устају, након неког времена, али купују по један „килим“ као сувенир. „Иса Масија“ је прошао на мојим грудима Техераном. Осјећам се као оно магаре на Цвијети које носи Христа, а мисли да се људи окрећу њему.

Наставиће се

Извор: Печат.рс

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: