Путовања од завичаја до вјечности Миодрага Милошевића!

Пише: Дарко Јововић

Особени сањар и префињени лирик Миодраг Мишко Милошевић, који први ваздух живота удахну у Матешеву 1948. године, подарио је недавно читалачкој публици још једну збирку пјесама коју наслови „Међуводе“. У том поетском вијенцу, којег је штампало Удружење књижевника Црне Горе, нашло се шездесетак пјесама из којих допиру дамари Милошевићеве истанчане душе расуте од завичаја до вјечности, од рађања до Међуводе, мјеста гдје почивају они који су га опремили за битку која се животом зове. Ишчитавајући ову књигу добио сам утисак да је аутор, пребирајући по својој прошлости, у свакој пјесми тражио љековито биље за све оно одболовано и оно што је болу наредно. Загледан у Милошевићеве стихове увјеравао сам се да је, вођем Јесењиновом поруком да је бити насмијан и тих највећа умјетност на свијету, пјесник желио да отвори браве сјећања и разагна таму заборава, како би, бар на трен, зауставио пролазност са којом се бића на животној позорници суочавају, као са нечим што је нумољива неминовност. Такође, остао сам при утиску да је Мишко у својим пјесмама испостављао неодољиву жељу да се сачувају исконске вриједности тамо гдје је ходио његов народ и гдје му је природа дојила чула блаженим осјећањима која, и у радости и у болу, траже узвишену мирноћу. Он призива сан да траје и кад трајању дође крај и кад завичајне траве, нахрањене самоћом, означе смирај. То посвједочавају и његови стихови из пјесме „Не врћам се“ који гласе: „Не враћам се да огријем / Ни да будим оне траве / Само мирно ја да усним / И да за мном шкрину браве“. Он, тако, поручује да ће завичајну самоћу тјешити ријечи покајнице у којима станују нека нова свитања над којима откуваца касни сат. Тај откуцај изнемогли дозвољава да се недаће окомоте, а гробља прошире, уз зебњу да ће једнога дана завичајна звијезда нестати из видног поља. Но, пјесник је свјестан да је и то свијет, скројен по нечијој мјери, у којем и сам може да дође до Међуводе, до вјечног почивалишта, убијеђен да му ни свјетлост ни тама не могу препријечити путовање. То потхрањује следећим стиховима: „Мени је важно да никог не дирнем/ За друго ћемо лако/ Могу ја на Међуводе сам/ није далеко.

Милошевић се у својим пјесмама није руководио бјежањем у затворени пјеснички свијет, већ је испостављао ријечи које призивају на опште разумијевање неуништивог које се обнавља у бесконачном кругу заузетом вјечитим дилемама има ли нас и послије судњег дана. То је у поговору за ову књигу примијетио и књижевник Драган Лакићевић, наводећи да пјесме Мишка Милошевића увјеравају да је пјесник имао шта да каже.

-Међу појмовима и питањима, само посебном осјетљивошћу пјесник има шта да каже. Осјетљив на живот и на додир са удесом, овај пјесник с невиношћу старих, а са искуством модерних пјесника – казије своју озбиљну лирску ријеч – нагласио је Лакићевић у предговору књиге.

А та ауторова поетска озбиљност огледа се у сваком стиху и кад призива да се иде у земљу гдје почивају преци и кад кад претура вријеме и мјеста на којима је предуго стајао. Његова поетска ријеч почива на молитви, на праштању. Иако се не мири са непознатим свијетом који се подло усељава у живот ововременог човјека, Милошевић, ипак, тражи опрост од Свевишњег, као што то чини у пјесми „Проклето лијевно“ ријечима: „Опрости Господе иако смо невини и ако смо кривци“.

Као што и Лакићевић записа, Милошевић пјева морално-естетску драму. Он, и кад пада у немилост, оставља поруку, призивајући да се, и послије њега, њему слични, гласну стихом и тако продуже тајну и снагу пјесничког нерва. Он, уграђујући ријечи уснама времена, не да сну да потоне и да се изгуби смисао који крију затворене очи. То доказује и у пјесми „Сањао сам те“ гдје у задњој строфи наводи: „Хоћу ли и ја тако / кад заборав почне да се слаже / пробудити неког драгог / Рећи шта треба да се каже“.

Милошевић, као пјесник, доказује да је нада најбољи лијек за спирање горчине која се таложи на ободима живота. Он се нада да ће поћи тамо гдје припада, или да ће можда нешто његово наћи пут до припадности са којом мисли да је срастао. Он чека путовиђу тајног да га прими и да га ништа не пита, иако је многа питања уткао у свој снажни и надахнути поетски набој са којиим је зидао духовни угођај за све оне који знају да препознају истинску поезију.

Пишићи ову књигу, Милошевић је приносио сопствену жртву ономе што се зове разумијевање Божије воље. Његове молбе призивају на скромност и на поштовање природних законитости. За њега је покорност земљи потреба да се остане живо и кад живот мине. Студи завичајне су за њега највећа топлина која се не може измјерити обичним оком, већ вјерношћу и земљи и небесима. То је Милошевић и завјештао пјесмом „Пут у завичај“ у којој каже: „У том кругу ако нађеш мир / покоран буди / Вјеран земљи буди / Не говори незван / Завичај је тамо гдје те препознају студи“.

Извор: Дан/Српска 24

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: