Путујем се

Шетам се.

Путујем се.

Затичете ме на станици Сен Лазар. Једва сам изашао из аутобуса. Препуног ко нар зрна. Бубуљичави младић, дугачког танког врата, са плетеном шеширчином, са канапчићем умјесто траке, загледао се у књижицу ,,Стилске вежбе”. Дуги врат наглашава избирљив карактер. Послије сеансе загледања, `Паидеино` џепно издање, стрпах у џеп. “Стилске вежбе” су једини путопис кроз текст. Умало ова књижица није разорила литератуту. Ако није Кено, разорио је Калвино. Уосталом, литературу треба разорити.

На станици мала пољопривредна апотека, паприка штипа и за нос и за очи. Пузавица грашка пребачена преко даске. Патлиџанова непоновљива боја: патлиџан у руци црнкиње. Онај са малом главом што је загледао ,Вежбе՚, опет уђе у бус са већ готовим репертоаром. Отварам књижицу, и исту сцену налазим у деведесет и деветој вежби. У посљедњој.

На задњој платформи аутобуса, у стакло, ћосави као тањир господин са црним оквиром наочари. Отворених уста, паничноје  упирао прстом према мојим грудима. И бус га однесе низ хладни ходник града.

У таквим ситуацијама треба подићи ревере. Закопчавајући капутину. Гле, погрешно сам пришио једно дугме.        

Бећир Вуковић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: