Путујуће политичко позориште

Пише: Емило Лабудовић

Моји су, и какви год да су, а има их разних – моји су. Људи су, а то, опет, значи и овакви и онакви, храбри и кукавице, доследни и превртљивци, спремни да загину али и да се склоне, свакакви и никакви, али – моји су. Постоји неписано правило, на које су ме упозорили још у најранијем дјетињству, да се о својој кући и о својој породици у селу не прича ништа лоше, а они су ми и кућа и породица. Род су ми по много чему, по трпљењу највише. Али, род су ми и они који не издржаше и одрекоше се. Јер, крв су моја, политичка, патриотска, вредносна, морална… И како се онда одрећи своје крви и свога „гена“? Јер, гдје год да су – моји су!

Не тако давно, умало се десило да дио „мојих“ то буде и географски. Јер, идеја да моје мјесто рођења буде, као некад раније, опет враћено у атар општине Андријевица није прошла за мало. И, мада је то већ далеко иза, често сам се питао да ли би то била боља солуција? Не за мене, јер ја сам појам „завичај“ одавно проширио на читаво Полимље, већ за моје село, али шта је, ту је. А Андријевица је, и без географије, мој завичај, мој понос и моја брига.

Стога нека буде схватљиво што сам се, упркос свему што сам научио и што знам о основним постулатима демократије и праву слободно изражене политичке воље, стално питао откуд у срцу најсрпскијег племена толико дуго на власти једна тако антисрпска партија са својим још острашћенијим сателитима? Шта се то дешавало међу „мојима“, тим прије што од те власти нијесу имали ама баш никакве користи, као уосталом и васколика Црна Гора? Како је Полимље, одувијек наслоњено на Пећ и Метохију, окренуло леђа колијевци Српства и приклонило се онима који су пљунули на прађедовски праг и бацили се каменом на огњиште из којег смо се испилили као народ?

И, без имало жеље да себи прибавим било више памети него што је имам (ако је уопште имам) било неког пророчког дара, све ово вријеме зебао сам над побједом аутентичне Андријевице. Бојао сам се путујућег политичког позоришта које, идући од општине до општине у којима је ДПС/СДП/СД камарила губила народно повјерење, ту народну вољу потирала куповином, притисцима, силом, уцјенама и ко зна још којим и каквим прљавштинама, вијек далеким од тобожњег чојства и јунаштва за којим, ето, изгибосмо. Шта то нуде и дају а што је вредније и дуже траје од части и образа? Никшић, Будва, Зета, Подгорица…, па докле, браћо, побогу? Чему онолика предизборна фрка, онолике узалуд потрошене паре због чега они у МАНС – у и Вијестима ноћима не заспијевају, хоћете ли да Америка и Енглеска, прије него постану пролетерске, повуку своје амбасад(орк)е? Али, мислио сам: неће ваљда и у Андријевици, и храбрио се, вјерујући да је под Комовима коначно свануло и да се као дан види ко је гдје и ко је за шта.

Али, наш народ каже да је онај који је зло слутио вазда погађао. Поклекла је и Андријевица. „Салон за прекрајање народне воље“ и овдје је отворио радионицу, па шије ли га, шије. Апсолутно не желим да улазим у степен оправданости жеље за смјеном власти, разлоге онога који је прескочио преко тараба јер му се трава у туђем тору учинила зеленијом, али шта год да је, народну вољу само народ има право да промијени. И нема тога појединца који смије да приграби ту привилегију, ма шта га на то наводило. Ако му се не допада своје мјесто и сопствена дружина коју му је народ, својом вољом, опредијелио, постоји частан и сојски излаз звани – оставка. Али, не, јер тако је „демократски“ тако је „кул“ преврнути ћурак и окитити се туђим перјем. А, изгледа, и исплати се. Али, „земаљско је за малена царство“!

Да би спријечили представу „Путујућег (политичког) позоришта Шопаловић“( или Драговић, свеједно), народ се организовао и у салу за састанке долази у исто вријеме да би „гледао представу“. Неку другу, измишљену, само не ону коју му режирају из добро познатих редитељских кухиња. Ко ће дуже издржати, не знам. Хоће ли полиција на крају утјеривати демократију, појма немам, али не би ме зачудило. Ко је гледао позоришну и филмску верзију овог комада зна да су сви обрти могући.

Одавно нисам био у Андријевици и признајем да нијесам довољно упућен у све финесе овог политичког каламбура, али поуздано знам да у свему томе и нема баш невиних и оних чије су руке апсолутно чисте. И не желим да бирам страну ван онога што су Андријевичани одабрали. Јер, и једни и други су – моји. И све што желим јесте да се андријевачки политички Гордијев чвор расплете не мачем и полицијском палицом већ, ако не може другачије – новим бирањем.

Али, у глави ми непрестано звони, не могу да се сјетим чији, афоризам: „знам ја нас, јеб’о ти нас“!!!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: