Quo vadis?

Пише: Драган Бојовић

„Сила акције једнака је по интезитету сили реакције;

истог су правца, али супротног смјера.“

Исак Њутн

Није господар први који креће у гоњење вјерника и Цркве Христове. Било је таквих несрећника много у историји. Споменућу само најранији римски период, када се Црква тек васпостављала и када су је такође гонили моћни властодршци онога времена, попут: Нерона, Домицијана, Трајана, Диоклецијана, Јулијана Отпадника…

Од свих тих живописних ликова некако се највише издваја управо Нерон, велики „умјетник“ и „бог“, у шта је себе самог промовисао, тражећи адорацију и апсолутну покорност својих поданика. Појава хришћана у Нероновој нарцисоидној перцепцији угрожавала је његове сопствене божанске аспирације и, парадоксално, подстицала патолошке „умјетничке перформансе“ овог тиранина, који је волио да гледа разапете хришћане како горе у његовом врту, као људске буктиње. Не треба, наравно, посебно подсјећати да су хришћани тада лажно оптужени за спаљивање Рима, те да је цар пироман сам наредио да вјечни град гори, како би утажио још једну од својих первертираних „умјетничких потреба.“

Господар није умјетник, премда би, судећи према његовим изјавама, волио да се по који православни хришћанин самозапали пред његовим очима. Господар није пјесник, али му, попут Нерона, годи када му се дворска свита полтронски додворава, удјељујући му похвале и „ловорове вијенце“ за дјела која су, по државу, девастирајућа и погубна. Господар још није себе прогласио богом, мада потајно рачуна да ће му његова „партијска црква“ несумњиво обезбиједити неку врсту деификације.

Господар, такође, умије да оптужи друге за „пожаре“ које сам потпирује, денунцирајући и прогонећи своје политичке неистомишљенике. Господар надасве воли новац, и његова једина искрена љубав је према имовини: туђој, као и својој.

„Ташто је тражити више када је и мање довољно,“ проповиједао је Вилијам Окам. Ово хеуристичко начело, познато као „Окамов бријач“, подразумијева да у случају више објашњења неке појаве, треба изабрати оно са најмање неопходних претпоставки. Дакле, ако угледате крадљивца на лицу мјеста са плијеном у руци, нећете му повјеровати како је крађу извела ванземаљска цивилизација у пакту са масонима, већ ћете изабрати једноставније и очигледније тумачење.

Зашто би неко кретао на црквену имовину? Због свјетске завјере?! Притворних планова Запада гдје је право својине светиња?! Или су на сцени једноставнији, чисто лукративни мотиви власти чија је једина идеологија одувијек била само лично богаћење.

Постоје природни закони који се не могу игнорисати, ма колико у неком тренутку изгледало да смо кадри „узлетјети“, опхрвани похлепом и грамзивошћу. Материја, ако је у покрету, тежи да се и даље креће, каже Њутнов закон инерције, као што господар тежи и даље да „стиче“ и не може се наситити, осим ако га у томе спријечи нека спољна снага. Свака акција подразумијева реакцију, додаје већ цитирани трећи Њутнов закон, и онај који је угрожен, коме се одриче право, не само на имање, већ и на постојање, принуђен је на неки начин да се брани, јер је „одбрана с животом скопчана“.

Начини одбране су различити и зависе од околности, као и од духовног стања оног који насрће, и оног који се брани. Не супростављај се грубој сили истом мјером, већ „стој смјерно“ и издржи, не би ли грубост саму себе поразила. Важно је да се моћник уплаши гријеха и мржње у себи, како би се разоткрили до краја и ужаснули га. Али шта ћемо са онима који се не плаше да крену ни на највеће светиње?

„Ове су ствари попут вјетра: имовина, слава, живот и младост,“ говорили су Римљани. Постоји анегдота да се Броз једном пожалио совјетском амбасадору како га старост сустиже и како и вјечни, на жалост, морају умријети. Један од тадашњих црногорских руководилаца, који је присуствовао разговору, посебно се узнемирио због ових ријечи, па је болно узвикнуо: Друже Тито, дозволите да ја умрем умјесто Вас! Неограничена моћ опчињава, али ни моћ, ни сила, ни удворичка посвећеност поклоника, нијесу Брозу продужили трајање.

Узимајући, дакле, у обзир пролазност овоземаљске силе и живота, ко је дакле безуман да данас крене на Цркву Божију? Quo vadis? (Куда идеш?) – може се, из једне обрнуте перспективе, поставити питање данашњим прогонитељима Цркве. У времену када цивилизација препознаје дигнитет и неповрједивост свих традираних вјера, био агностик, теиста или атеиста, ко је спреман да се залијеће на Цркву Божију? Осим људи сужене диоптрије и низводне памети, за које светост, коју своде на „културно добро“, није у досегу њихове материјалистичке перцепције.

Када умрем, сахраните ме са лицем према доље! –  говорио је Диоген из Синопе.

Због чега? – питали су га суграђани.

Јер ће се једног дана, одговорио је Диоген, све окренути наопако.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: