Павићевић: Радикална десница није више на маргинама ЕУ
1 min read
Драгољуб Павићевић
Пише: Драгољуб Павићевић
„Погледајте Европу …! Од чега се састоји? Британија – резервисана, уздржана. Француска – политички нестабилна. Италија – економски нестабилна. Бенелукс – не рачунај. И … Шта чини Европу? Њемачка „ Тако је говорио о Европи Конрад Аденауер, канцелар Њемачке од 1949. до 1963. (цитирано из књиге Узмицање америчке силе, аутор Хенри Брандон).
А данас више од 60 година касније …?? Погледајте Европску унију данас! Британија одлази, Француска у политичкој кризи, већ мјесецима људи обукли жуте прслуке и побунили се против Макронових пореза и поскупљења, Италија у економској кризи, земље Бенелукса минијатурне, земље Источне Европе грцају у сиромаштву док се затвара једно око пред корупцијом. Све је слично, само Аденауера нема.
Уз то партије са такозване „крајње деснице“ напредују у бројним земљама, и у чланицама ЕУ и ван ње. На западу и на истоку Европе. Све је мање разлике између такозване конзервативне деснице и радикалне крајње деснице. Заједнички им је именитељ његовање патриотизма, свако на свој начин и из свог угла. Преузимају позиције корумпиране либералне елите у западним земљама. Миксају елементе популизма, национализма, екстремизма, ксенофобије. Одбацују такозване “либералне вриједности” имплементирајући поступно радикални национализам. Легитимисана и отјелотворена кроз владе и парламенте политика крајње деснице прелази са маргиналних позиција и улива се у главне токове политичког дискурса, “ломећи у парампарчад” норме грађанског. У странице политичких програма уписују задатке попут дизајнирања модерног националног идентитета, потискивање глобалног капитализма, и противљење агресивним страним улагањима.
Јачање десничарских партија и покрет широм Европе последица је, поред осталог, прво велике финансијске кризе из 2008., а потом најезде на европске границе избјеглица и економских миграната са тла Азије и Африке 2015. године. Десничари су сада у владама Италије, Аустрије, Финске, Пољске, Мађарске, Норвешке. У Шведској на последњим изборима 2018. тврди десничари из партије „Социјалдемократе Шведске“ освајају скоро 18 процената гласова и само их је коалициони договор четири странке спријечио да се домогну одлучивања у влади. Подсјећам, у Њемачкој је „Алтернатива за Њемачку“ први пут после Другог свјетског рата ушла у Бундестаг. Охрабрени напредовањем широм Европе десничари очекују мајске изборе за европски парламент, вјерују у више мјеста и већи утицај на профилисање политике на европском континенту. На предстојећим изборима за Европски парламент теже да освоје трећину укупних мјеста чиме ће искомпликовати европску легислативу.
У сјенци Брегзита помало незапажено у Холандији на изборима за горњи дом парламента једна евроскептична партија постигла је изванредан успјех. „Форум за демократију“ који се залаже за излазак Холандије из Европске уније добио је појединачно највише мјеста у горњем дому парламента. То гура и Холандију у кризу у вријеме кад се ЕУ „о јаду забавила“ око изласка Британије.
Британија излази из ЕУ, а кад ће не знамо. Јаз између грађана и политичке класе смјештене у Wестминстеру све је шири и све дубљи. Према писању њемачких медија, ЕУ ће годишње губити нешто око 40 милијарди евра због изласка Британије. У исто вријеме амерички приходи расту за 13 милијарди долара годишње. Кина такође обезбјеђује раст прихода од 5 милијарди. И Русија обезбјеђује незнатан раст.
Излазак из ЕУ је нешто што многи грађани сиром Европе у разним земљама и те како подржавају. То је оно што „задаје страх у кости“ недемократски постављеним технократама и бирократама у Бриселу. Сав хаос, мрцварење и уцјењивање Британије током минуле двије и по године посљедица је жеље непристојно добро плаћених чиновника, „скупљених с конца и конопца” из земаља чланица, да се Британија казни, а остатак Европске уније упозори шта сваку земљу чека ако одлучи оно што је и Британија одлучила. То су најчешће ислужени политичари с којима матичне земље нијесу знале шта да раде, па су их послале у Брисел. Нема бољег индикатора тренутном стању демократије у ЕУ од чињенице да је против избора Доналда Туска за предсједника Европског савјета била његова родна Пољска. Ипак, прогурала га је госпођа Меркел.
ЕУ до сада има пет предсједника који нијесу прошли демократске изборе. Исто тако, Федерика Могерини долази из Италије из Демократске партије која је од 2008. до посљедњих избора у Италији изгубила више од половине својих гласача и симпатизера. Демократској партији су грађани Италије повјерење свели са 12 милиона и 400 хиљада гласова 2008. на 6 милиона и 100 хиљада на последњим парламентарним изборима 2018. године.
И док њеној партији грађани ускраћују повјерење па сада скоро да нема никаквог утицаја на политички живот у Италији, њен утицај на политику Србије и Црне Горе расте. Њена функција министра за спољну и безбједносну политику је сведена на повремено “довођење за уши” у Брисел, Тачија и Вучића.
Политика коју воде недемократски изабране и непристојно добро плаћене бирократе у Бриселу изузетно је непопуларна у Француској. Кандидат банкара и корпорација Макрон покушава за сад неуспјешно да наметне неке своје идеје реформи ЕУ. Спласнуо му је ентузијазам кад су му “жути прслуци” изашли на улице. Изгуби ли Макрон тло под ногама у Француској с Европском унијом је готово. Француска, као фактор контроле Њемачке доминације, такође је у тешкој политичкој кризи. Француска је значајан и чини се једини балансер који амортизује Њемачку доминацију на континенту после одласка Британије. Кад им оде Британија, Њемачкој и Француској предстоји ђаволски тежак посао да сачувају ЕУ од фрагментирања.
Прочитајте још:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
