Радикално – банално Зло

Зашто је радикално Зло банално?

У свом капиталном дјелу Минима моралиа, оснивач Франкфуртске школе, и један од најистакнутијих родоначелника Критичке теорије друштва, Теодор Адорно, истиче да у савременом капиталистичком поретку ,,живот не живи”. Тачније, у овом, а и осталим својим дјелима, на директан или индиректан начин, овај франкфуртски философ проглашава радикално Зло као аутентичан начин бивствовања савременог свијета.

Као Јевреј, потресен грозотом ,,искуства Аушвица”, Адорно свој философски опус устројише на критици позитивног, просветитељског, идентификујућег ума, чија се есенцијалност огледа у перверзности логике самоодржања. Таква логика, као крајњу сврху свог постојања, види у ослобађању човјека из зачараности митолошког мрака и његовом постављању за господара. Да би се самоодржавало, господарило (опстајало) мора се моћи поћи од принципа моћи и тиме извршити унификацију свеколике Другости. Јевреји су свакако били примјер оних који се нису дали унификовати, примјер оног Не-идентичног пар еxцелленце. Самим тим, свако ко не подлијеже унификацији нужно мора бити ликвидиран. Након погрома Јевреја, у књизи Дијалектика просветитељства, која је објављена одмах након рата, а коју је Адорно написао заједно са Хоркхајмером, с правом се констатује како се мит и просветитељство укрштају. Прецизније, митско изједначавање неживог са живим рефлектује се у просветитељском изједначавању живог са неживим. Стога, мит нужно постаје просветитељство, а просветитељство се нужно враћа на мит. Ако узмемо у обзир симболичке елементе нацистичког покрета (поздрави, кукасти Крстови…) увидјећемо да је ова теза у потпуности смислена.

Међутим, од првобитне есхатолошке просветитељске поставке уздизања човјека, његове тенденције спасења човјека од пада у варварство, дошло се до одигравања варварства. Нацистички ирационализам и научно-технолошки рационализам, као главни актер помрачења ума, варваризовали су човјека. Штавише, пошло се и корак даље у бездањењу људске егзистенције.

Наиме, како нас подучава Детлеф Клаусен (Границе просветитељства), антисемитизам је замијењен ,,вјечним антисемитизмом”. Прије свега, ријеч је о облику антисемитизма који настаје у друштву космополитског карактера; у друштву које своје постојање управо дугује страху од антисемитизма. Зар није довољно истаћи да данас она друштва која милитаристички дјелују, тоталитарно, унификаторски према осталим друштвима, нису у основи космополитиска!? Управо такви системи нам сервирају причу о људским и мањинским правима, заборављајући да у сваком погледу убијају човјека. Управо, стога, једини задатак савременог друштва јесте да се избори за човјека. Како говорити о праву, а немати право на живот!? Та вјечна дехуманизација, која је своје уточиште нашла у шизофренији нацистичког ирационализма, сада налази у шизофренији суровог капиталистичко – космополитског ирационализма.

Хитлеровска унификација замијењена је пентагоновском унификацијом, с тим што се пентагоновска унификација, која иде вектором ,,запад – исток”, на морбидан начин легитимизује. Ако погледамо проблем ,,баналности Зла”, ког је Хана Арент изложила у књизи Ајхман у Јерусалиму, увидјећемо да Зло није и не може бити банално. Међутим, оно што чини Зло баналним јесте начин на који се оно легитимизује. Два примјера ће нам најбоље помоћи у потврди казаног. Секретар НАТО савеза, Андрес фог Расмусен, у недавној посјети Црној Гори, истакао је да је напад на СР Југославију (па и Црну Гору) представљао напад на репресивни режим Београда (ријеч је о оном режиму ког је Пентагон прогласио ,,фактором мира и стабилности”, док је смрт била једина ријеч у БиХ). Други, можда и најеклатантнији примјер, везан је за тзв. либијску кризу. ТВ прилог, на ком либијски опозиционари, у процесу ,,демократизације” своје државе, набијају на колац свог лидера Моамера Ел Гадафија, првобитно, у човјеку би изазвао потресеност и немир. Али, наредни прилог, на ком Клинтонова исказује да је у Либији демократија побиједила, ,,ослобађа” нас сваког немира и пружа свједочанство банализовања Зла.

И поред таквог стања, еуфорија и нестрпљивост због предстојећег НАТО самита, у Велсу, у Црној Гори надилази границе сваког укуса. Увјереност државних званичника да се ради исправан посао не спутава их да неконтролисано троше новац народа, који их у овом подухвату и не подржава. Свакодневне манифестације, конференције, обиласци црногорских кланаца и гудура, као и продавање демагогије о прогресивности и бенефитима које НАТО нуди, правдају се спиновањем рејтинга подршке од стране грађанства.

Елем, ако је ко познат по легитимизацији сваке нељудскости, онда су то наши званичници – локални НАТОвци. Њихове ,,побједе” на државном нивоу у самом резултату проналазе свој легитимитет. Тако и они, као и НАТО, све ће поступке легитимизовати, а да никада не доведу у питање смисао сопственог легитимитета. Нудећи спектакл, као услов за формализацију наших умова, елите нам уливају наду у прогрес ког овдје никада није било, или се не памти. Ипак, можда он дође! Кажу, то зависи од Ранка и Расмунсенове агенде!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: