ИН4С

ИН4С портал

Рађање оца

1 min read

Мишо Вујовић

Пише: Мишо Вујовић

“Рађање оца”, нови роман проте Саве Јовића, је динамично штиво писано дамарима живота, исклесано искуством боравка у зеничком затвору где је аутор боравио због вербалног деликта.

Сликовито као на филмској траци, ређају се драматични догађаји, далеко од јавности, иза неосвојивих зидина злогласног зеничког казамата. Аутор мирно и прецизно осликава време лова на Државне непријатеље, апострофира снагу малих људи да, и поред притисака, сачувају човека у себи. У тешким условима, под бруталном тортуром, главни јунак, који се обрео у зеничком казамату после убиства оца, све време се одупире покушајима режима да сломи његов дух, и хвата се за мисао Јевросиме мајке, за архетипску поруку коју ретко који народ има: „Боље ти је изгубити главу него своју огрјешити душу.”

Захваљујући приповедачком дару аутора, али и искуству из времена личног боравку у Ка-пе дому Зеница, улазимо у дубину људске патње срасле са неправдом, предрасудама проклијалим из идеолошких корена преобученог стаљинизма, еволуиралог у, за нијансу либералнију форму, такозвани самоуправљачки социјализам, систем југословенских комуниста.

Аутор, вештим приповедањем, кроз лик главног јунака Вукадина осликава репресивност тог бољшевичког мутанта у коме је двосмислица у тумачењу одлука власти или духовита алузија на неке појаве, обезбеђивала вишегодишњи службени пут иза решетака. Роман Рађање оца је још једно сведочанство о гушењу слободе мисли, о апсурдима једноумља у ком је, изнад свега, негован култ личности највеће индивидуалне енигме двадесетог века зване Јосип Броз Тито – човека измишљене или позајмљене биографије, без детињства, школских другова и пријатеља; „бравар” који изводи виртуозне бравуре на клавиру, неприкосновени господар живота и смрти, и то на простору где сагласје ни око најбенигнијих питања није било могуће, али је степен јединства и лојалности Брозовој личности био изнад свих међусобних антагонизама.

Аутор мајсторски подсећа како су се бенигне шале претварале у агонију њихових виновника.

Извесни Стјепан је, за опкладу, извадио хиљадарку коју је крава само оњушила уз незаинтересовано окретање главе, али је омамљујуће загризла новчаницу од сто немачких марака, што је Стјепану донело пресуду непријатеља друштвеног уређења, коју је издржавао у зеничкој робијашници.

Вешто ауторово перо казује нам како затвор постаје казамат у коме доушници, силеџије, сецикесе обликују судбине људи које је сплет животних околности довео у проклету авлију. Примери патње и неправде једног тоталитарног времена отрежњујуће сведоче не само о тим годинама, већ о рецидивима и данас присутним у нашем друштву.

Приповедање проте Саве, када нас упознаје са обичајима на селу, са мобом, укровљавањем куће, вршидбом, весељима, подсећа на Ћопића, док су поједине сцене унутар зидина проклете авлије описане чеховљевским стилом. Жена се представљала по домаћину, али човек који је допао да живи у жениној кући, такозвани призетко, име је носио по жени: Рајо Станин, Душан Зоркин, итд.

Болно по јунака овог романа одзвања и глувоћа средине увек спремне на колективну стигму друштвено посрнулог појединца. Саткан на основу истинитих догађаја, роман подсећа и на масовна убиства тога времена, на злочин чувене Шефке Хоџић, као и Наила Икановића, из Цазинске Крајине.

Аутор описује немилосрдност стражара убеђених да су сви оковани згрешили, ако не за оно за шта су осуђени, онда грех вуку из мајчине утробе, како је тврдио Карађоз, Андрићев јунак из Проклете авлије. Овај роман опомиње да чувари континуитета и даље, далеко од очију јавности, скривају многе репресивне догађаје из бољшевичко-комунистичке ере.

Богатство овог изузетног рукописа лежи у снажним сликама живота које илуструју сву суровост људске природе запоседнуте ђаволом, са једне, и издржљивост појединца окрепљеног Духом Светим, са друге стране.

Вукадин је јунак судбински насукан на сурову литицу живота, јак да опстане пред ураганским налетима замки и искушења којима га запљускују са свих страна, али слабашан пред својим унутрашњим немирима који га ломе више од палица униформисаних затворских чувара или самоће током честих боравака у самици.

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Privacy Policy