Рaдохоличари у Зони сумрака

Дан је обећавао пријатно вече и не много хладну ноћ.Таквим данима просто морам да волим Подгорицу, у којој се , иако је касни октобар, чак и увече може шетати у танкој јакни, док у Никшићу или на Цетињу, сјевер да се и не помиње, ни у капутима није претопло. Временски услови су , дакле, били идеални за спортове на отвореном: фудбал и пребијање демонстраната слободним стилом. Но, мањак људства је учинио своје – фудбал је морао бити одложен. Никад не можеш имати баш све.

Кренуо тако један на демонстрације. Да га сад не именујемо, даћемо му само инцијале. Рецимо, нека буду: В. П. Кратак опис: Србин, Подгоричанин, стар 36 година, запослен, ожењен, отац двоје дјеце, неосуђиван, високо образован.

Ништа га за протест не препоручује – В.П. не воли демонстрације, мало због урођене недружељубивости, мало због стеченог снобизма, није ни гладан ни жедан, чак ни историје – исте му је, наиме, преко главе – и не воли да слуша говоранције, јер одавно не вјерује вехементним типовима. Није присталица ДФ – такви као В.П. су, уопштено гледано, ријетко присталице било какве организације,ако ни због чега другог оно макар због интровертности која им одређује карактер. В.П. не вјерује да би прелазна влада остварила сврху чак и ако би се неким случајем и остварила.

Па, који му је онда ђаво?! Због чега протестује?

Ето, протестује просто због тога што је полиција тукла Гојка и хапсила Влада. В.П. је попио неколико кафа са поменутима, и пар флаша пива приде, и некако у њима није препознао криминалце, те му се такви поступци полиције нису допали. В.П. за себе тврди да је перверзно склон да вишевјерује својим очима него дежурном полицајцу.

И тако, поменути се појавио на протестима, откривеног лица и наоружан мобилним телефоном, нажалост, старог типа, без добре камере. Радио је оно што се ради током таквих скупова – слушао говоре, молио Бога да што брже прођу и чекао неки конкретни потез организатора скупа. Потез је дошао: организатор је тражио да полиција омогући да посланици уђу у скупштину и то преко главног улаза. Колико је тај захтјев имао политичког смисла, може се расправљати, али није био нимало неприхватљив и неизводљив. Кордон је могао да пропусти тих двадесетак људи и да се поново склопи без посљедица. Чин уласка у зграду Скупштине могао јеимати само симболичан значај – он никога ничим не обавезује, а зграда пуна полицајаца гаранција је да би група посланика била лако пацификована уколико би почели да праве проблеме.

Но, полиција не попушта и почињу нереди. На полицију падају различити предмети: каменице, петарде и навијачке бакље. Ништа од тога ниједног полицајца не може битније повриједити. Дебели штитови од плексигласа, шљемови, рукавице и оклоп не остављају ни центиметар коже откривеним, што, уз присуство ограде и десетак метара брисаног простора, чини полицајце готово нерањивим, чак и кад би демонстранти усрдно хтјели да их повриједе. В.П. беневолентно допушта да је полиција имала право да се брани – није пријатно када вас неко гађа, чак и ако вам објективно не може битно наудити. Али, за то је довољно неколико шок бомбии пар сузаваца – то се зове пропорционална сила. Након тих неколико првих бачених сузаваца, В.П., који има неко искуство са сузавцем а нема жељу да се бије са полицијом (или са било ким другим, уосталом), напушта мјесто догађаја – народски речено, бјежи најкраћим путем, кроз парк , не би ли се извукао из зоне дејства бојних отрова. Хода брзо, да трчи не може, јер неће проћи ни тридесет секунди, а он ће већ једва дисати, и неће моћи да отвори очи. Око њега и других демонстраната падају све нове и нове патроне са сузавцем – полиција испаљује отров по ЉУДИМА КОЈИ БЈЕЖЕ и који по њих не представљају никакву, чак ни теоретску, опасност (стварна опасност нису били ни у једном тренутку). Концентрација сузавца на малом простору је толика да се већ не може дисати, В.П. осјећа стезање у грудима. Поменути зна да је најважније сачувати присуство духа и не паничити, јер је дејство сузавца привремено, али, поштено говорећи,да је парк био метар дужи, ко зна шта би се десило. Срећом, већ на излазу из парка, на аутобуском стајалишту преко пута Поште, лакше се дисало. В.П. се накратко зауставио и коначно добио прилику да осмотри око себе. Релативно је млад и здрав, а овдје је било доста старијих људи – ако је он такав једва издржао сузавац, како ли је прошао неко у одмаклим годинама, са болесним срцем или плућима?

Људи около показују све могуће типове реакција у оваквим ситуацијама – једни су у шоку, унезвјерени, не знају шта би ни куда би, други су љути – међу њима једни псују, други ломе све на шта наиђу. Сва штета на градском инвентару је настала ПОСЛИЈЕ интервенције полиције. Хулиганство тиме није постало прихватљивије, али јесте објашњено, ако искључимо реалну могућност да су хулигани били инструисани од стране полиције.

Сљедеће је било извући се са попришта. Ићи према мосту браће Златичана није било паметно, јер се тамо налазила значајна полицијска групација и чуло се како се испаљују патроне са сузавцем. Још је глупље покушати према скупштини, мечки на рупу. Но, не може се ни остати – дим од сузавца се шири и поново се теже дише. Преостаје само парк преко пута хотела „Црна Гора“, тамо је група демонстраната уклонила дио ограде и склонила се.

Већина демонстраната из парка покушава да се пробије правцем према Старом аеродрому или ка обали Рибнице. Мањи број, међу њима и В.П., остаје у парку, у коме наступа нестваран мир, језив подједнако као и ратне слике на само педесетак или сто метара од њега. Поједини демонстранти се окупљају, ипак је лакше бити у друштву, посебно ако је једина опција чекање. Већ на први поглед препознају се опасни криминалци, непријатељи независности и рушиоци поретка – неколико гојазних шездесетогодишњака, В.П. и његов познаник кога је случајно срео на протесту послије скоро 10 година. „Све би ми лакше пало“, каже једина жена међу њима, госпођа ситне грађе и благородног лица:“ само да нисам толико уморна… До пола седам сам мијешала пекмез и без одмора пошла на митинг!“.

Тишину прекидају полицијске сирене и детонације патрона са сузавцем. Гас се користи и против мањих група, изгледа да се не штеди – побогу, кад је бег био циција! Код В.П. се кристалише утисак вечери – коначно је и у Црној Гори срео људе који истински воле свој посао, додуше у мало ишчашеној интерпретацији – али да не тражимо длаку у јајету кад смо већ видјели једну, на овим просторима, сасвим изузетну ствар. О црногорским полицајцима је ријеч. Информације и видео-снимци током наредних дана ће само потврдити да није све у новцу, у тих пар стотина евра плате коју примају. Не, њихови поступци те вечери су права потврда да се посао не ради само због плате, да има нешто и у посвећености.

„Хтео сам онда да те убијем“, каже Бора Тодоровић у улози Луке Лабана, обраћајући се Теји Крају кога глуми Бранислав Лечић: “ мало због Милошевића, мало због Книна!“ „Због Книна?!“ чуди се Крај полицијској логици – јасно му је зашто би га Лабан убио због Милошевића, али што му је крив због Книна, е, то његова памет не досеже. Уосталом, никаква логика у свему томе није нужна – Лука Лабан је умјетник. Батинање и храњење незаситог балканског мрака је његов опус, начин живота којим слави неупитну, свету Власт. Без Бога ни он не може – и пендреку треба нека метафизика – да тога нема (метафизике, не пендрека), фрескописци не би били друго него тек нешто талентованији молери.

Тако је хиљаду црногорских „Рубљова“, у заносу стварања, размахивало својим специфичним кистом и непоновљивом, оригиналном комбинацијом бекхенда и форхенда, смечева и волеја, осликавало тијела оних који су имали несрећу да буду преспори или да просто у тренутку не виде разлога да их се бије ако ништа недозвољено не раде – осликавало их различитим нијансама модроплаве, која ће временом постати зеленкаста, потом жућкаста и на крају нестати – са тијела, не из душе. Мада ће некима, попут господина Мија Мартиновића, опоравак мало дуже трајати.

В.П. прескаче ограду парка и са друге стране наилази на неколико младића и дјевојака. Нико од тих опасних рушилаца поретка није старији од двадесет пет година. Уплашени су, не знају шта да мисле, нејасна им је бруталност којој су изложени. Пошли су на карневал, добили су рат. Није ни В.П. ту ништа паметнији, иако је старији и искуснији.

Треба кренути – сузавац поново штипа. Један од младића упозорава да се не иде ка улици. „Бију све које нађу“, каже, задихан: „мене су крвнички пребили“. В.П. га сад посматра пажљивије – на лицу му се виде отоци и подливи, одјећа прљава од блата и асфалта, мјестимично и поцијепана. НИЈЕ ПРИВЕДЕН а морао је бити ако је чинио нешто недозвољено. Тукли су га само да би тукли. Чист ларпулартизам у плавом.

В.П. би остао, не примају му се батине, али му је доста неизвјесности, у крајњој линији, не жели више да га гас трује. Излази на улицу и креће према Старом аеродрому. Крај њега и његовог познаника пролазе полицијска возила под ротацијама, чији је задњи крај налегао под тежином. Кога ли возе: полицајце или приведене демонстранте? Пролазе без заустављања – можда нема мјеста, можда су добро издушили, можда је неко јавио да је Јаваш завршен.

В.П. је, тако, стигао кући без батина, успут слушајући детонације. Јаваш је, ипак, још трајао.

Те ноћи В.П. је био поражен – не тиме што су демонстрације разбијене, друго се није очекивало. Не ни тиме што су полицајци бацали сузавац и тукли људе који су им комшије, суграђани, рођаци, кумови. В.П. може да разумије, ако већ не може да прихвати – и стрес, и умор, и страх, и индоктринацију. Али, В.П. никад неће моћи да разумије то сладострасно уживање у повређивању других. Примјена силе је саставни, чак и неопходни дио полицијског посла, али ништа више од нужног зла, посљедњег средства које се примјењује кад друго не помаже, отприлике онако како је хируршки нож нужно зло у лијечењу опаке болести. У томе се не ужива, чак и кад мора да се примијени.

В.П. је, на другој страни, и побиједио јер више нема илузија. Ни о њима, ни о нама.

Није сигуран да више ишта зна. Али, у једно ипак јесте: на овоме не може остати.

И то га, у исти мах, и храбри и плаши. Ђаво не спава. Ма ни Бог.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: