Радоје Шћекић одбио да буде посланик црногорског сабора 12. јула 1941.

Радоје (Новаков) Раичевић-Шћекић из Горњих села код Берана познат је као добровољац, који је из далеке Америке дошао да брани Српство и отаџбину у Првом свјетском рату.

Када су му 9. јула 1941. године понудили да буде “посланик Црногорског сабора“ одбио је ту “привилегију“, јер није желио, како је и сам одговорио у повратном писму предсједнику “Црногорског комитета“ Јову Поповићу, да буде “посланик“ и учесник у прљавом послу црногорских сепаратиста, који су уз помоћ Италије жељели да створе суверену Црну Гору. Народ Црне Горе је 13.јула 1941. Године масовно устао против одлука “Црногорског сабора“ и прогласио их ништавним.

Како пише Вулко Шћекић, пјесник и публициста из Горњих Села.

“Када германска неман отпоче Први Велики рат и запријети да уништи његову домовину, на апеле из домовине и људи од ауторитета из родног краја за помоћ домовини, велики број се јави за добровољни повратак у домовину да би се ставили на располагање војним властима. Радоје бијаше купио карту за брод “Бриндизи“ али срећом не стиже до поласка тога брода па се укрца на следећи брод. Јер брод “Бриндизи“ у Јонском мору у близини албанске обале наиђе на подводне мине, гдје многи добровољци страдаше. По завршетку Првог великог рата Радоје се врати у Америку да би са послом наставио тамо гдје је стао одласком у домовину. Да би остварио своје снове 1924. године поново се враћа у своје родне Беране и те године изгради у Беранама хотел “Америку“. Од те године Радоје престаде да сања живот већ поче да живи тај свој давнашњи сан. По изграњи хотела и његовог пуштања у рад он се поново врати за Америку и настави да истовремено води послове у свом објекту у Америци и у Беранама. Али се “Американац“, како су га у Беранама из милоште звали, врати прије Другог Великог рата.“

Али када дође до политичког расцјепа у народу, као угледног човјека сви га хтједоше привући на своју страну. Четнички покрет га именова за комаданта четничког одреда Горњих Села, али он то именовање не прихвати свјестан да ће та подјела одвести у велико братоубилачко крвопролиће.

Црногорски Комитет га изабра за члана Црногорског Сабора. Али када Радоје, из прочитане декларације Црногорског Комитета, сазна да је циљ Црногорског Сабора сепаратизам и проглашење самосталне Црне Горе под покровитељством Италије, писменим путем се обрати Предсједнику Црногорског Комитета Јову Поповићу – Зрну.

У писмену је навео да он као родољуб никада није припадао црногорском сепаратистичком покрету и да не жели присуствовати Црногорском Сабору, захтијевајући да се његово писмо јавно прочита на том Сабору.

Као родољуб и Србин Радоје се није желио приклонити ни једној политичкој опцији којом би себе сврстао против другог дијела свог народа. Да би избјегао даље непријатности због неприклањања ни једној страни, Радоје се пресели у Београд гдје је сво вријеме рата био. За то вријеме тераса његовог хотела “Америка“, била је најприкладнија и најпознатија говорница у Беранама. Сви који су освајали власт у вароши Беране, су је користиле за своје потребе. Са ње су се и партизани и четници и Италијани обраћали народу држећи своје ватрене политичке и ратне говоре.

Када се рат заврши, упоредо са лијечењем ратних рана, нова власт на све начине настојаше да учврсти свој утврђени курс без Бога и вјере у њега. Без страха од закона Божијега, суда Божијега и гњева Божијега. (“Рече безумник у срцу своме нема Бога ..“, псалм Давидов,14,).

Власт, окрену наопако Христове ријечи: “Ко није против нас, са нама је“ у “Ко није са нама против нас је“. Тако се власт, у вријеме опште немаштине, претвори у политички фанатизам која за себе присвоји право да чак и убије оног ко са њом не дијели иста политичка убјеђења. У свим крајевима немилосрдно су се пунили разни: „Лисичји потоци и јаруге противницима државе и народа“. Нажалост, често се немаше ни жеље ни времена да се утврди истина о пуној одговорнсти сваког оптуженог. Страдаху по повратку у своју државу и међу свој народ “као сарадници пете колон и одређени број родољуба, који игром случаја преживјеше муке злогласних логора Матхаузена, Аушвица и других.

Иако рат званично одавно бјеше завршен, као да се бијаше са већом жестином наставио. Само што сада Срби убијају Србе, помисли Радоје. Настаде опасно вријеме. Вријеме Југословенства. Вријеме безбожника и безбожништва. А у таквим временима, у свим народима, избијају на површину људи ниских моралних вриједности. Последњи шљам. Нема тога злочина којег нијесу спремне да учине такве сподобе помраченог људског ума када се нађу на власти и ради власти. Родољуби постадоше опасност и непожељни за нову власт. Радоје се стидио тог новог имена своје домовине, зато што је под именом Југословен било много крволока. Навукоше то име преко, како је говорио Св. Петар Цетињски “нашег предрагог имена српског“, као мртвачки покров, помисли Радоје.

Камо среће да тај одвратни назив, та накарадна, а за Србе трагична творевина никад није постојала. Дошла слобода, а нијеси слободан, ни ти ни твој народ. Је ли ово народ за чији спас и слободу се борих у Првоом Великом рату као добровољац из Америке. Каква је ово слобода Боже мој, као за себе ће Радоје, али тај вапај Богу, би мало гласнији. Стрекну од сопственог гласа. Препаде се да га неко није чуо. Јер власт у свему види опасност по себе и сваки шушањ миша или гуштера доживљава као завјеру против новог поретка. Сваки ћошак, и свако веће дрво доби своје уво да слуша и да извјештава. Сваки родољуб доби своју сјенку да га прати и на њега мотри.

И над српском црквом Богохулници и навукоше тамне облаке харајући је и черечећи јој имовину, те би помињањем Бога у вријеме када га из срца људи истјерују а вјеронауку из школског програма избацују изазвао нове власти. Тиме би себе призвао крај какав многи недужни страдалници и без пресуда имаше.

Година бијаше 1946. Те кишне ноћи Радоје је лагано ходао напаћеним градом чије су ране још крвариле и чија су згаришта тек утихнула. Причини му се као да му вјетар однекуд донесе мирис паљевине. Учини му се као да чу и брујање авиона над Београдом. Срастао бијаше са својом српском земљом и душом и срцем па се и осјећао као њен нераздвојни дио.

Надао се као непоправљиви оптимиста да то зло неће дуго трајати, али се нада сваким даном све више тањила. Ово зато што бијаше отворена ловна сезона, на предратне интелектуалце, велепосједнике и богаташе ради њихове имовине. Постадоше сумњиви сви слободномислећи људи па чак и они који су посједовали било какву библиотеку или имали лијеп рукопис и знали да се лијепо потпишу. Када хтједе да пређе Бранков мост, нада се угаси прекинувши се као танани конац. Заврши као многи прије и послије њега. Би убијен са леђа, са три метка, и бачен у Саву. Тијело му никада није пронађено. Очевидац бијаше једна женска особа која га је последња видјела и ово полицији испричала.