Радован Караџић: Међународне организације пројектовале огроман број избегличких насеља у „Ужој Србији“!

Дa ли је историја и за понављаче учитељица живота? Може ли се избећи матрица грешака у животу народа, и шта би народ тиме добио, а шта изгубио.

Самородне појаве у свеукупном постојанству света, од најмањих до најкрупнијих облика животињског и биљног света, су драгоцене и човечанство се оправдано труди да сачува сваку врсту. Нико не зна чиме ће се исцелити празнина након нестанка неке аутентичности.

И народи су једна од таквих самородних појава, и није случајно што је један народ такав какав је дефинисан и диференциран са дубоким идентитетом и културом, самониклом и јединственом као што су код биљака боја и мирис цвета и плода, због којих их треба сачувати.

Али, исти они који би сачували сваку биљку не маре за очување целих народа, језика, култура, и непоновљивих особености настајалих миленијумима и скупо плаћених. Не само у праисторији, него и у последњих неколико векова имамо народа и језика који су нестали, или пред нестајањем, а њихове трагове читамо из фосила и ископина. Хитлер се дивио „Енглезима“ због онога што су постигли у Северној Америци. Народи су уништавани, убијани или отерани и сведени на ништа применом планског насиља и инжењеринга који није нестао. Данас, са централизованим и глобализованим светом то може бити и малигније, јер се ти зли послови поверавају локалним „извођачима“, који рачунају на добит из тога подухвата.

У последња два века народи су покоравани и маргинализовани углавном након „означавања“ целих народа на расистички начин, „одобравајући“ тако убијање било ког припадника. Јевреји су платили највишу цену и то их чини блиским Србима чије је постојање испуњено борбом за опстанак.

Последња два века светски поредак је „дотрајавао“ за тридесет до педесет година, онда би водећа сила покушала да задржи вођство изазивањем рата који је поразио баш ту силу.

Организовани су „конгреси“ (Бечки 1815; Берлински 1878; Сен-Жерменски 1929; УН 1945) и опет исти период „новог поретка“. Тако је било са Отоманском империјом и покушајем под Бечом, са Наполеоном, са Хабзбурзима, са Хитлером.

Како ће бити сада – рат, па конгрес, или конгрес пре и уместо рата? Од исхода зависи опстанак овог света, како уништених тако и уништитеља. Шта ће бити са нама Србима?

Нама је тај процес већ почео крајем 20. века, и још није окончан. Иако смо протерани и уништени на многим нашим природним стаништима нисмо уништени, и можда ћемо дочекати „заједничко решење“ и делити судбину и пријатеља и непријатеља, јер смо избегли решење намењено само нама – уништење.

Република Српска је једна од најважнијих нових чињеница, настала као одбрамбени грч, рефлекс целога народа са далекосежним значајем. Да није формирана, у Србију би се слило нових два милиона осиромашених Срба из Босне и оних који су добежали у Босну.

Имали смо увид у планове међународних организација, које су пројектовале огроман број избегличких насеља у „Ужој Србији“!

Да није настала Република Српска, граница Србије на Дрини би била непријатељска бар онолико колико су оне друге две најнепријатељскије, а онда би наши „западни пријатељи“ лакше издиктирали решења која би Србија имала да испуни.

Овде долазимо до питања одбране народа. Господари света су обезвредили све, па постаје непристојно желети да опстанеш у таквом свету. Међутим, то важи за појединца без обавеза према народу. Народ и они који воде његове послове морају испунити обавезу одбране и опстанка. Одбрана „је с животом скопчана“, каже Владика Раде, а царска (владичина) се не пориче. Без те свести у целом народу не би било ни Републике Српске.

Плиткоумне су инсинуације да је појединац, или група наговорила милион и по Срба у Босни да ратују без потребе. Србе на то нико не би могао да наведе, јер сваки мисли Душан је, ил’ Милош’ (М. Бећковић) и то је велики српски квалитет – цена човека је врло висока.

Кад се такав народ, ти сви ‘Душани’ или ‘Милоши’ уједине, одбраниће се ако их вођство не изда. А издаја увек покушава у овом или оном облику: под маском „учености“, „модерности“, „еманципованости“, или распрострањеним страним идеологијама – средствима којима прибегавају приземни и себични духови. Ако код свога изданог народа не губе ништа, па чак не добију ни презир, а код непријатеља су награђени, онда је народ у великој опасности да остане без одбране и имунитета, као код сиде. Издаја приказује народ као слаботињу и охрабрује свакога непријатеља, што се нама дешавало у Југославијама, а они који су нашу децу кандидовали за ровове правили су на томе каријере.

Али, откуд нама непријатељи? Како то да су се наши cавезници са Запада тако окренули против нас, а у корист Хитлерових решења. О томе други пут и опширније, за сада то и да нам бољи део Запада није непријатељ. Изузетни људи, какав је био Харолд Пинтер, али и многи други независни духови виде све, и нису против нас. Они су, нажалост, мањина, ретки као и сви драгуљи, али су драгоцени. И обичан народ је бољи од својих влада, које инертну већину манипулишу медијима, али ни то не могу без расистичког „означавања“ целог нашег народа.

Ипак, верност народу и његовим праведним тежњама нема цену, и даје добре резултате.

Република Српска је један од тих добрих резултата.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: