Радован Караџић: Западу смета све што нас чини Србима (Интервју – други дио)

У данима када се црним бројем исписује 25-годишњица избијања крвавог грађанског сукоба у Босни и Херцеговини, Радован Караџић, у другом делу ексклузивног интервјуа за „Новости“, разгорева сећања на ратне страхоте, политичке интриге, осликава карактере кључних актера велике људске кланице, проговара о српским заблудама, разоткрива закулисну тактику моћника, исповеда се о својим зебњама и дилемама…Док ишчекује другостепену пресуду Трибунала (првом осуђен на 40 година затвора), најпре га питамо чему се нада.

* Распадом СССР-а и рушењем Берлинског зида, СФРЈ је била осуђена на пропаст. И Европа се данас опет комеша. Како видите сва та гибања?

– Тада сам већ био уверен да ће у некој гужви и политичким притисцима моћници преуредити Европу, и да ће тако остати бар наредних 50 година. Сад опет очекујем, за 10 до 15 година, неки конгрес за успостављање „новог светског поретка“, јер је и овај модел света дотрајао. Нове снаге су на сцени, и биће конгрес, па без рата или с ратом. Наше генерације треба само да буду тога свесне, и да чувају свој народ, да не нестане на неком од тих конгреса, да претрајава и прескаче препреке које се појављују свакодневно. Али то се не може без стварних представника, посвећених народном добру и спремних на жртву.

* Које околности су, по вашем мишљењу, довеле до разарања СФРЈ, и како оцењујете своју улогу у тим догађајима?

– Клица распада Југославије постојала је од почетка, у самом семену из кога је изникла. Код свих јужнословенских народа постојале су и пансловенске и југословенске идеје, али, изгледа, с различитим надама и очекивањима. Трагајући за коренима жалосних српско-хрватских односа, лако сам закључио да на то нису утицали ни Карађорђевићи, ни Обреновићи, ни Милошевићи, а најмање Караџићи, јер је основу мржње према Србима поставио Анте Старчевић много раније. Иако од српске мајке, Старчевић је предлагао најбестијалније поступке против Срба, и они су се заиста и десили. Зашто? Откуд толика мржња према ујчевини? Да ли су се тетке потајно бориле за његову душу, па је притом загадиле несхватљивом мржњом? Корени леже у чињеници да је Крајина била аустријска (касније аустроугарска) територија, а никад хрватска!

* Босна се распала на најкрвавији начин…

– Босна је у средњем веку била српска држава. Кад се овде пецкамо са Хрватима око тога, једини њихов аргуменат је да су неки босански банови и краљеви били католици. Чудна ми чуда! И Немања је рођен као католик, али се определио за Византију. И ко то каже да Срби не могу бити и католици, муслимани, протестанти, Јевреји у верском смислу? Босна какву ми знамо формирана је пред неко важно заседање нелегитимне групе прозване АВНОЈ, на иницијативу студената Босанаца који су студирали углавном у Загребу, као Рато Дугоњић и други. У оној Југославији, Босна је била окренута савезној држави и Србији. То се нагло променило након 1962. и, посебно, 1963. године. Касније сам сазнао да је тих година на два партијска пленума доста суженог састава донета одлука да се ради на разарању Југославије. У страху да Босна, као коштица у подељеној брескви, не оде уз Србију, кренуло се у признавање муслимана као посебне етничке групе, а касније и као посебног југословенског народа. Главни посао на успостављању Муслимана са великим М, и БиХ као њихове матичне републике, преузео је Хасан Бркић, иначе зет Милорада Екмечића, ожењен његовом сестром Јованком. Убрзо, већ 1967. године, на видело је изашла тајна стратегија муслиманске заједнице. Мухамед Филиповић, шеф Идеолошке комисије ЦК СК БиХ, објавио је есеј „Босански дух у књижевности – што је то?“, у коме је први пут формулисан „босански дух“ и Андрић нападнут као највећи злочинац над БиХ!

Лидери СДС и СДА често дискутовали у Сарајеву

* Рекли сте да су седамдесете биле преломне године за БиХ…

– Следиле су године отворенијих притисака на српске интелектуалце, прво на лингвисте, потом на писце, мислиоце, а затим на све што у себи има ичега српског. Ја сам био један од многих који су отишли тада из БиХ. Највише је отишло Срба, али и Хрвата. Начини на које су се обарали на најистакнутије Србе, попут Милана Будимира, балканолога, или на Јову Вуковића, лингвисту, чланове Академије НУБиХ, затим на Новицу Петковића, професора на Филозофском факултету, а од песника највише на Рајка Петровог Нога, јасно су показали да се ту не може живети. За претходних 30 година, до деведесетих, отишло је из Босне око 350.000 Срба и њихових потомака, и нешто Хрвата, али се број становника није смањивао, јер су досељаване Санџаклије и, својом бесправном градњом, запоседале просторе по Сарајеву и мењале структуру становништва на потпуно политички, неприродан начин.

* У то време дружили сте се са Алијом Изетбеговићем?

– Алија је све радио јавно, његови крајњи циљеви нису били тајна. Он није могао, као комунисти, добити кметску послушност српских кадрова, и у почетку ми се учинило да је Изетбеговић прихватљивији, јер су комунисти били „босански“ националисти, с циљем да створе Босну-нацију. Алија је био мој комшија, често смо шетали од града до куће. Његове идеје, клео се, односе се само на муслимане и њихов начин живота. Ја сам мислио: нека живе како хоће. Показало се да је на лукав начин био у праву: спровешће исламизацију муслимана, и кметизацију хришћана… Тако је осамдесетих текао живот у БиХ, на најмање два колосека, или што би Андрић рекао у „Ћуприји“: ноћу и једни и други посматрају Вождове ватре на Паносу са супротним осећањима, а сутрадан се сусрећу у чаршији као да се ништа не дешава, и круже неке празне и безвредне речи, као лажна пара – не вреде ништа, али обављају неку работу. Ово је парафраза, наравно.

* Како је настао СДС?

– Ја сам намерно отезао са објављивањем намера да се формира странка, иако су све друге већ биле формиране. Нисам хтео да преуранимо, јер би нас наши заблудели комунисти напали да „забадамо трн у здраву ногу“, што смо одмах очекивали од старијих официра, пре свега пензионера. Али кад су почели да обележавају њихове станове, како би „егзекутори“ могли лако да их нађу, и они су почели да питају зашто само Срби немају своју странку. Е, сад је време, рекао сам.

* Многи вас у РС сматрају човеком који је сачувао Српство…

– Шта је сачувало Србе, да се сви не истурче и не нестану као биће? Без сумње, то су биле вера и култура, сачуване уз гусле и у народној епици. Веру су чувале жене, мајке и баке, а културу јунаци о којима се могло певати уз гусле. Нити би сами јунаци успели, нити би гусле успеле певајући о празним догађајима и непостојећим подвизима. А заједно, сачували су биће српског народа до данашњих дана. Оно биће које наши „пријатељи“ са Запада желе да ми променимо. Да променимо српски менталитет! Који део тога менталитета њима смета? Слободарство? Понос и достојанство, које треба да припадају само јакима? Сигурно је да то што треба да уклонимо из свога карактера није из биолошке сфере, која нам је заједничка не само с другим народима, него и са свим живим бићима. То је, дакле, нешто из сфере надградње, нешто високо и танано, нешто што други народи немају – другим речима, нешто што нас чини Србима. То је, по мом мишљењу, амалгам хришћанске, православне етике, сачуван у неговању вере на сиромашким огњиштима и опеване у јуначким, па и у лирским (женским) песмама.

ПОВИК ИЗ ТАМНИЦЕ

Своју комплетну исповест о бурним деведесетим у БиХ и потом, док је био у илегали, Караџић је дао у филму „Повик из зидова тамнице“. Филм је имао премијеру 11. априла у Београду, а у РС ће се приказивати од 11. априла. Аутор филма је Драган Елчић, а продуцент је удружење „Част отаџбине“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: