Рајко Петров Ного није побијеђен, само га је живот надиграо…

Када вам умре неко веома близак и драг тек тада можете да сагледате оно што сте само наслућивали. Укаже вам се огромна несразмјера између несталности, крхкости и краткоће овог нашег живота и свих наших осјећања, планова, жеља и потреба са друге стране.

Насмијани Херцеговац, вјечити бунтовник, срдит што свијет није саздан по његовој мјери, уздрхтао од живота који у њему ври, дух овога човјека носио је господствену свијест и поглед обавијен маглом прољећа. Говорио је о Херцеговини са једном болном измученошћу, љубио је својом ријечју, бранио је гангом, а ријеци су тако глатко клизиле преко језика као бистра вода Неретве преко камена.

Једна неописива духовна љепота рођена у планинама Херцеговине спустила се у свијет да га оплемени, запљусне љепотом и огромном жељом за знањем. Бјежао је од сплета бесмислених повремености, урањао у знање, спојио је епохе, спојио географију и сваком времену и свакој недаћи био спреман да положи рачун.

Није тражио од других ништа осим да вјерују у себе, у своје могућности, да из својих судбина не искључују Бога и човјека. Нигдје тако моћан српски језик није нашао простор и савезништво као у његовом интелектуализму и души да га учини још већим, још силнијим. Овом човјеку по рођењу је суђено да буде ковач лијепе ријечи, да неуморно ради како би се сва раскош изречених ријечи чула. Ходајућа ризница текстова, књига, студија,удисао је зивот пуним плућима и вријеме пред њим сматрао као неочекивани дар.

Једна свијећа из божје буктиње није се угасила, њена свјетлост допире до неког другог хоризонта, до других димензија да нас освијетли и да нас огрије. Јер, данас не гасимо свјетло на велики и остварени живот, већ љубављу према њему освјетљавамо наше дусе и разбијамо тмину.

Живи у мени сјећање на двоје људи, пријатеља , у злим временима прекаљених у добру, на два човјека који су чували и његовали угарак који је тињао као мало божанство, угарак пријатељства и поштовања од кога су васкрснули ватру. Живећи један са другим и један за другог научили су и своје потомство да се проживљени живот мјери дубином безрезервног пријатељства и поштовања. Били су лучоноше који су обезбиједили свјетло за оне које пут нанесе, за оне који долазе. Слике нашег пријатељства, толико живе и јасне, отргнуте од заборава у само једном тренутку, прогоне ме са јасноћом која пече. И данас могу да се сјетим прошлих година као неког топлог треперења у крви, разговора који нису доносили никакве велике или пресудне одлуке, нити крупна открића, али оно што је било лијепо у њима, то је био наш занос и силна потреба да будемо заједно на истом задатку-рађању Републике Српске.

Од кад се родио до последњег даха био је на Капији раја, са тог мјеста тихо се дошаптавао са Свевишњим и испуњавао његове мисионарске налоге да бесконачни океан српске литературе и писмености обогати пјесништвом које је само њему било својствено и патриотизмом без кога би пјесме и пјевање биле без искре и памћења. Његово Неодремано око, светосавско и анђеоско неће се наспавати ни у рајским одајама, одатле ће будно и зорно давати херцеговачком сазвјежђу нове звјездане хоризонте. Па,иако смо сви, у Звјерињаку није Све пропало док је људи, умјетника и родољуба као што је био Рајко Петров Ного, јер ћемо се сјећањем на њега радовати Лазаревој суботи и другим данима и у ове наше прозаичне животе уносити његову Лирику до Краја овог и других миленијума. Сироче из Херцеговине поистовјетило је своју судбину са судбином и духовним обрасцима српског народа и његове културе. Овај лирски сенатор, корачајући Вуковим стазама, трагику своје домовине види под бјелином, па призива Нек пада снег, Господе а још тише, у дугим бесаним ноћима,грозоте из прошлости дочекује молитвом за мртве „без гроба и биљега“.

Ријетки су људи за које се може рећи да су пријатељи људима, а он је то управо био. Проћи кроз блато , а остати чист, издржати животне ударце усправно и на ногама, разговарати са људима испаваним и орним за разговор, бити такав какви су и они, а по могућности јачи и бољи – то је био мој пријатељ, неуништива душа осјенчена осмијехом, човјек кога сте просто морали вољети, јер није остављао ни најмању могућност за другачије осјећање. Не, он није побијеђен, само га је живот надиграо.

Чујете ли како јечи ганга у неком обамрлом ритму, како ђира с брда на брдо пјевајући тугу, како завија као вук, како се мучно и тешко опраста Херцеговина од свога сина!! Чујете ли њене крике који цијепају срце, чујете ли звона туге како боно јецају од Пребиловаца до Дечана!

Потпуна тишина је у мени. Ако нас ништа нису научиле бурне године једно јесу: да се праштамо. Без ријечи , без трептаја, без дрхтаја. Последње што могу да учиним за тебе, пријатељу мој, је да се тако растанем од тебе,јер смрт није ништа друго него мало ваздуха, свега један добар дах који више не можемо да ухватимо.

Почивај у миру и хитај ка вјечности, нека божија милост проспе своје зраке и загрли милосрдну душу ослобођену овоземаљског бола.

Милорад Бојовић, адв.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: