Рајковић: Распредати о историји или учествовати у историји

Пише: Ранко Рајковић

Сјутра почиње изборно ћутање. Чули смо предсједничке кандидате и њихове подржаваоце. Наслушали смо се обећања, негодовања и запомагања, мудровања о путевима, раскрсницама и странпутицама. До нас су стигли апели, упозорења, опасне прогнозе о будућности Црне Горе послије предсједничких избора. Ријечи изговорене у жару политичке борбе током предсједничке кампање и Јакова Милатовића и Мила Ђукановића колико год биле тешке неће произвести последице на бирачко тијело. Црногорски гласачи су поодавно убијеђени, свако у своју визију Црне Горе. На основу те визије гласачи о предсједничким кандидатима већ имају унапријед формирана мишљења. Мишљења се не заснивају на личностима, биографијама, учинцима и способностима кандидата већ на уклапању своје визије Црне Горе у приче коју предсједнички кандидати заговарају.

Мило Ђукановић инсистира на непријатељима којима је Црна Гора окружена. У првом реду ту су српски и руски свијет, православље, Митрополија црногорско-приморска, као и одрази историјских догађаја из 1918, 1941 и 2006 године. Ти догађаји по Ђукановићу још увијек производе издајнике државе у виду различитих тумачења Подгоричке скупштине, Другог свјетског рата, Референдума о црногорској независности. Прича о вјечитим непријатељима Црне Горе добро се прима у дијелу бирачког тијела које у историјском заносу даје предност идеологији идентитета, самобитности и самодовољности над потребама и проблемима друштва у реалном времену.

Јаков Милатовић даје предност реалном времену односно борби за стабилне и одговорне институције, сузбијању корупције, обрачунима са организованим криминалом, развијању повјерења, међусобног разумијевања и помирења унутрашњих контрадикторности у Црној Гори. Та прича наилази на одјек код гласача који нијесу ненаелекрисани историјом и спремни су хладне главе чути и другу страну. Иако биографије предсједничких кандидата остају у сјенци њихових изборних кампања вреди их укратко споменути. Мило Ђукановић је рођен 15. фебруара 1962. године у Никшићу. Завршио је 1986. године Економски факултет у Подгорици. Прво радно мјесто предсједник Владе Црне Горе. Од тада до данас био је седам пута на мјесту што предсједника владе што предсједника државе. Располаже неспорним политичким вјештинама, прагматизмом и искуством. Реално гледано у неким турбулентним временима и околностима Црној Гори су се догодиле корисне ствари.

Прешло се са динара на марку, затим на еуро, отворила врата руском капиталу, црногорци који су успјели пронаћи богатог Руса и продати му имање на приморју и у залеђу енормно су се обогатили. Кренула је станоградња и општа потрошња, већи новчани обрт и унеколико бољи стандард. Потом је услиједило окретање ка Западу и НАТО-у, долазак Арапских инвеститора, девастација природе и пораст запослености. У малој економији попут наше то нијесу занемарљиве ствари. Мило Ђукановић је у једном периоду прагматично користио друштвено-економске токове, вјероватно зато што су му се лични интереси поклопили са државном политиком. Мило Ђукановић не говори ниједан страни језик.

Биографија Јакова Милатовића је много краћа. Рођен је 7. децембра 1986. Године. Економски факултет је завршио у Подгорици. Дошколовавао се и радио у Илиноису(САД), Бечу (Аустрија), Риму(Италија), Оксфорду (Енглеска), Пекингу (Кина), Франкфурту (Њемачка). Однедавно је у политици. Не прате га афере. Говори енглески, италијански и шпански језик. Са Милом Ђукановићем старији дио популације има проблематичних искуства разних врста од моралних, каријерних, економско насилничких до ковертитских и прогонитељских. Та искуства трају 35 година. Са Јаковом Милатовићем старији и млађи дио популације има искуство дуго тек двије године. Како изгледају та искуства?

У својим обраћањима јавности Ђукановић се више од три деценије бави нападачима на државу Црну Гору и одбранама државе Црне Горе. Не обазирући се на скандале и немиле догађаје који га прате Ђукановић упорно говори о потенцијалном нестанку државе Црне Горе уколико он не буде на њеном челу. Да ли је у праву не можемо провјерити јер су нам и Ђукановић и држава послије 30 година још увијек ту. Јаков Милатовић се од ступања на политичку сцену бавио економијом говорећи у јавности о појединцу, грађанину и његовој економској егзистенцији. Колико је успио допринијети економској перспективи и еманципацији грађана тек ће се виђети. За сада је евидентан напредак за који је заслужно министарство економије на чијем челу је био Милатовић нешто више од годину дана и током чијег је мандата обезбјеђен пораст зарада црногорским радницима први пут у значајнијем, скоковитом износу.

По мишљењу страног фактора и доброг дијела црногорског јавног мњења последице Ђукановићеве тродеценијске владавине су очигледне у енормном порасту криминала, корупције, скандала, економских афера, моралних дерогација, срозавања државних институција и све дубљих друштвених подјела. Последице Милатовићевог краткотрајног политичког дјеловања могу бити нова задужења државе и економска нестабилност.

Неважно је да ли гласачи желе прихватити ове чињенице или их једноставно игнорисати. И у једном и у другом случају последице не проистичу из њиховог односа према чињеницама односно из онога што грађани мисле о Милатовићу и Ђукановићу као предсједничким кандидатима већ из онога како ће гласати на изборима пратећи своју визију Црне Горе. Питање и за један и за други табор је: Да ли требамо причати и повлађивати прошлостима Црне Горе у настојању да исправљамо историјске неправде с које год стране да су долазиле или треба учествовати у новој модерној историји Црне Горе са новим људима и идејама.

Да ли ће гласачи поклонити повјерење Ђукановићу који обећава да ће спасити државу у историјском смислу или Милатовићу који обећава да ће наставити борбу за независност институција и да ће заједно са коалиционим партнерима очистити државу од организованог криминала сазнаћемо у касним вечерњим сатима 2. априла 2023. године.

Дотле ипак морамо бити свјесни да је процес изградње државе и нестанка државе временски неупоредиво дужи процес од економског и моралног опоравка државе. Државе нити настају лако и брзо нити нестају лако и брзо. Црној Гори не пријети ни нестанак, ни поробљавање поготово не од како је чланица НАТО савеза чиме Ђукановићева политичка кампања о угрожености државе губи на значају и убедљивости. Објективно гледано Црној Гори је најдиректније запријетио политички криминал и с њим повезани криминални кланови рођени и одгајани у скутима Ђукановићевог режима. Држава нам је заиста у опасности али не од неког туђег руског, српског, албанског, православног, исламског свијета већ од нашег унутрашњег свијета. Када се урушава пирамидални криминал који нам је заробио државне институције у претходних 30 година, када се хапсе врхови судства, тужилаштва, полиције, безбједоносних служби држава постаје крхка. Губи се повјерење у државу. Све мање је разлога да се у држави воле и поштују ствари промовисане путем идеологије и политике на њој засноване.

Државу ослабљену криминалом, лицемјерем и безнађем ниједна реторика и пропаганда не може ојачати. Узалудна су бесомучна понављања прича о 1918. Години, узалудно је упирање прстом у историјске непријатеље, узалудно је спомињање четника и фашиста из Другог свјетског рата, узалудно је прозивање и етикетирање оних 44,5 % грађана Црне Горе који су у референдумску гласачку кутију убацили листић са НЕ, из разлога што је можда управо то њихово НЕ било НЕ организованом криминалу и Ђукановићевој деспотији а не држави као домовини.

Државу може ојачати изградња институција и повратак повјерења у морал, образовање и слободу као узор младим генерацијама. Државу ће оснажити унутрашња кохезија из које треба удаљити политику подјела на којој се заснивао континуитет апсолутне владавине једног човјека и једне партије.

Уосталом промјене су основ и природних и друштвених процеса. Није паметно спречавати и саботирати промјене. За промјене треба имати и воље и снаге и храбрости и времена. Неки политичари су потрошили своје вријеме. Што прије схватимо да је дошло вријеме у коме ћемо схватити да је много бесмисленије и бескорисније причати о историји него учествовати у историји, што прије схватимо да је важније изграђивати државу мимо предрасуда из прошлости биће нам много боље и као појединцима и као држави. Ако са таквом свијешћу приступимо гласачким кутијама Црна Гора ће 2. Априла 2023. године бити на добитку.

Извор: Журнал.ме

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: