Раковић: Долази време српског уједињења

Наш еминентни историчар Александар Раковић објашњавао је значај уједињења Србије, Републике Српске и Црне Горе, уз придруживање Северне Македоније у неку врсту уније са овим трима пре наведеним, пише Хепи.

У разговору с њим, покушавамо заједничким снагама да дођемо до одговора, како до уједињења, шта оно доноси за цео Балкан, да ли нам историјска позадина то омогућава? Раковић сматра да је дошло време за уједињење српских земаља.

– Ми треба да радимо на томе да се то догоди. Наши преци су 1918. остварили то уједињење. 1915. више није било Србије, 1918. српска војска је била на Алпима. Они су веровали у то и победили су. Притом су прокламовали циљеве 1914. да се створи уједињена држава, значи они су стварали своје циљеве. Можда ми не можемо сад да те циљеве тако прокламујемо, али треба да радимо на томе да Србија, Република Српска и Црна Гора буду једна држава и (Северна) Македонија у асиметричом виду, то би био концепт „3 плус 1“. Значи, Србија, Република Српска и Црна Гора у једној држави, а Македонија у неком асиметричном виду. Створиће се међународне околности када ће то бити могуће, али да бисмо ми остварили то, треба да радимо на томе, а не да седимо и не радимо ништа – овако је започео Раковић.

Када је српска државност прешла западно од Дрине, да ли смо је стварањем Југославије сачували и да ли ћемо је потенцијалним уједињењем сачувати?

– Што се тиче преласка српске државности западно од Дрине 1918. се то догодило јер је српска државност еволуирала у југословенску. Краљевина СХС је била наставак Краљевине Србије. Краљевина Србија и Краљевина СХС су једна држава. Она је изданак Краљевине Србије и сматра се спрском државношћу. Тада је српска државност прешла западно од Дрине, не говоримо о средњем веку, говоримо у новије време. Ево сад имамо и Републику Српску, која је такође обновила српску државност. Државност Републике Српске је наставак државности Краљевине Србије, исто као државност Републике Србије. Чак је Република Српска прва обновила симболе Краљевине Србије, још 1992., заједно са Српском Крајином, а Србија 13 до 16 година касније. Јер је Србија неговала тај југословенски тип државности, а Република Српска вратила потпуно. Република Српска је по свом идентитету исто Србија. И Црна Гора да обнови своју српску државност какву је имала кад је била Краљевина Црна Гора, а Његош је у Горском Вијенцу писао на страни 3 писао о „свој Србији од Дунава до мора“. За њега није било уопште спорно да је Црна Гора део тог ширег контекста етничке Србије. Као ни за Црногорце тог времена да треба да буду или део уједињене Србије, или уједињеног српског царства. То је била њихова државна политика коју су обликовали Петровићи – рекао је он.

Надовезујући се на ову његову изјаву, упитао сам га да ли су изиграни српски интереси стварањем једне такве државе какава је била Краљевина СХС, односно Краљевина Југославија? Мој саговорник каже да су све, само не изиграни интереси.

– Али Срби су остварили своје циљеве који су прокламовани 1914., а то је било југословенско уједињење. Искуство живота у Краљевини Србији било је сасвим другачије од искуства живота у Краљевини СХС, јер у етничком смислу Краљевина Србија је била до 1913. једноетничка држава, са малим бројем осталих. Тек са прикључењем Старе Србије и јужне Србије у земљу улази становништво које се не изјашњава као Срби: становништво муслиманске вере, Албанци посебно. Али то је краткотрајни период, када се не стичу никаква искуства о животу у таквој држави, то је трајало годину дана. Срби нису имала искуства живота у вишенационалној држави, посебно живота у држави са народом као што су Хрвати, који су навикли да у Хабзбуршкој монархији буду парничари, да се погађају око свега, имали су велико искуство из парламента Беча и Будимпеште у тој политичкој борби и онда су то почели да примењују у Краљевини СХС и Краљевини Југославији. Нападали су у ешалонима, сваки њихов ешалон политички је тежио истом циљу, само декларативно различитим концептима. Хрватски комитет је био за самосталну Хрватску, хрватски Заједничари за аутономну Хрватску у Југославији, Радићева Сељачка странка за републику Хрватску у Југославији. Та хрватска република обухвата много већи простор од НДХ чак и Срем и Бачку и Црну Гору и читаву БиХ и читаву хрватску Далмацију и Славонију. То су територије где је он видео Хрватску, то је великохрватски концепт, то је Старчевићев концепт. НДХ је само наставак да створе ту њихову државу или до Дрине, или до Мораве, или до Тимока – каже Раковић и објашња који су то архиенпријатељи српског уједињења: „… јер (Бењамин) Калај је чак предлагао да цела Србија треба да уђе у велику Хрватску. Југославија јесте у смислу државности била наставак Краљевине Србије, али у смислу реалног живота је то била сасвим другачија средина. Србија је дала своју државност, своју династију, али је то била сасвим другачија средина где се Срби нису снашли и кулминација је НДХ и геноцид.

Да ми не поновимо те грешке које су правили наши преци, у Југославији су то сматрали победом. Ми треба да не поновимо те грешке. Доминик Мандић, који је био усташки идеолог у емиграцији, рекао је да је Тито добро решио национално питање у Југославији, значи њихов архинепријатељ Тито, архинепријатељ усташа је, по Мандићу, добро решио национално питање јер је распарчао Србе. То је франковачки модел, потпуног разбијања српске нације, атомизовања српске нације и то је Коминтерна усвојила као сопствени модел и на крају га је Тито применио. Ево сад смо ту где смо, наш етнички простор се сузио и не треба да имамо мегаломанске претензије, наш историјски простор је Трст, Темишвар Сентандреја, Хиландар, то је наш историјски простор, где смо ми свој на своме, то је матични простор српског народа. Сада су се наше државе сузиле – Србија, Република Српска, Црна Гора то је наш реалан оквир, да се ујединимо у јединствену државу“.

Да ли имамо услове за уједињење, да ли је то језик, књижевни језик, који је ту поред етничког склопа? Који би још идеалан услов, не рачунајући међународну ситуацију, шта нам је то још потребно?

– Србија и Република Српска могу да се уједине сутра без проблема и једни и други би били за уједињење и притом да се та земља зове Србија. Или би то била унитарна Србија, или би била Савезна Република Србија. Када се једном створи елита која има привилегије… пример је Црна Гора 1918. они су се побунили због губитка сопствених привилегија, они их имају и не желе да их препусте, то је исто искуство које треба да имамо. Треба да водимо рачуна о том искуству. Када је реч о Црној Гори ЦЕДЕМ је радио истраживање 2022. године. 23,5 посто становништва је за уједињење са Србијом, без икакве кампање, чак и у тешким временима за српски народ. И то или за унитарну Србију, или за федеративну државу са Србијом. То је изванредна полазна тачка са 23,5 посто у овим условима какви су. Јер сепаратисти су кренули од 7 посто само, либерални савез итд. Ако би се на томе радило, ако би Србија све више јачала, Србија привлачи, када јача она привлачи, Србија и Република Српска заједно, то би привалчило и Србе из Црне Горе све више и више да се поново приближи и уједињује са Србијом. Без икакве кампање, без икаквих дискусија 23,5 одсто је велики проценат – сматра наш познати историчар.

За крај једно интересантно питање, шта му је драже, да та нова српска држава буде федерација, или унитарна?

– Ја бих лично желео унитарну Србију, али реалније је да то буде савезна република Србија, да то буде оквир за Србију, Републику Српску и Црну Гору, а Македонија би била у некој унији са нама, али не и део Србије, јер не треба понављати грешке из прошлости. Они ће најближи бити са нама када имају своју самосталност у оквиру неког заједничког међудржавног концепта са српским земљама – закључује Раковић.

НОВИНАР: МИЛОШ СИМЕУНОВИЋ, ХЕПИ

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: