Раковић: Косовски завет један од стубова српског идентитета

Косовско-метохијско питање је јерусалимско питање Европе. Јерусалимско питање није могуће решити већ макар две хиљаде година, па и више. Нигде другде у Европи осим у јужној српској покрајини не постоји тако свето место због којег се ломе копља три цивилизације. Разрешавање косовско-метохијског питања може трајати веома дуго, зато што је сувише свето. Окружују га видљиви и невидљиви интереси, схватљиви и несхватљиви, небески и поднебески.

Ако тумачимо да косовско-метохијско питање постоји од Косовске битке (1389), онда оно од тада није разрешено. Нису га решили, овим временским следом, ни Српска деспотовина, ни Османска империја, ни Краљевина Србија и Краљевина Црна Гора, ни Аустроугарска, ни Краљевина СХС/Југославија, ни фашистичка Италија, нацистичка Немачка и њихова „велика Албанија”, ни Титова Југославија, ни Слободан Милошевић, ни Бил Клинтон, па је стога јасно да га нико ни у блиској будућности неће разрешити.

Када је реч о цивилизацијама које се сусрећу или сукобљавају на Косову и Метохији, реч је о три.

На првом месту је православна цивилизација којој припада српски народ. Православна вера и српска историја су суштинска историјска обележја Косова и Метохије. Током средњег века, српски народ, наши патријарски и архијереји, наши цареви, краљеви, кнежеви и великаши подигли су цркве, манастире и градове који су Косову и Метохији дали трајни српски идентитет.

А вечни српски идентитет Косову и Метохији дала је Косовска битка када је српска војска кнеза Лазара одабрала Царство небеско (1389). У основи косовског завета су слава, мучеништво, издаја и освета. Косовски завет је стога обележио наредне векове историје Срба – ма где живели – и зацементирао је идентитет српског православног народа. Стога је косовски завет један од стубова српског идентитета и нераздвојив је од светосавља. Једнако је важан за наш идентитет као српска држава, српско православље, српски језик и српска ћирилица.

Косовски завет се никада не сме потцењивати и превиђати, јер та идеја је носила Краљевину Србију и Краљевину Црну Гору до победе у Првом балканском рату (1912–1913), „освете Косова”, ослобађања Косова и Метохије и реинтеграцији у српске државе. Срби треба с колена на колено да преносе своје древне завете, да делују у складу с њима, па и са оним када је књаз Никола Петровић Његош у јануару 1878. ушао у море код ослобођеног Бара, клекао, бацио бурму у воду и изговорио: „Вјенчавам те, српско море, са слободом Црне Горе.” Срби никада не смеју одустати од Косова и Метохије и Црне Горе јер су Србија и Република Српска с њима целовити.

Највећи противник на Косову и Метохији је западна цивилизација, у смислу политичког, војног и религијског интервенционизма. Њен војнополитички део види Косово и Метохију као носач авиона, рудник ресурса и важан корак у запоседању даљих источних простора. Извршили су агресију и 1999. окупирали Косово и Метохију, заједно са албанским сепаратистима. Међутим, једнако опасан део западног интервенционизма чини римокатоличка јерархија Албанаца на Косову и Метохији. Римокатоличка црква због флуидног верског идентитета Албанаца просторе на којима живи албански народ види као теру мисионис.

Већ деценијама римокатоличка јерархија Албанаца исказује лажи да су средњовековне српске цркве и манастири били претходно: или албанске римокатоличке цркве, или су српске цркве никле на рушевинама албанских које су Срби порушили. То су бесмислене глупости, али су веома опасне јер ту пропаганду прати западна машинерија која је довела до тога да се 2019. на темељима српске средњовековне Цркве Светог Николе у Новом Брду служи римокатоличка миса. Република Србија је на гласању у Унеску 2015. с великим напором успела да сачува Пећку патријаршију, Високе Дечане, Богородицу Љевишку и Грачаницу као културну баштину Србије, иначе би их преузело тзв. Косово.

Да нема фактора западне цивилизације, у вези с Косовом и Метохијом би с неупоредиво више разумевања могло да се дискутује с факторима исламске цивилизације. Ипак, нико у овом моменту и не размишља да о судбини Косова и Метохије треба покренути дијалог православних и муслимана – који су најбројнији на Косову и Метохији – јер Запад и једне и друге види као колективитете којима треба наметнути решења и међусобно их завадити. Но, историја је показала да православни хришћани, упркос свим тешкоћама, могу лакше очувати своју веру кад су окруженим муслиманима, него кад су окружени римокатолицима.

Стога је за српске интересе сада најважније да око 200.000 Срба остане на Косову и Метохији – а многи извесно у окружењу – јер су они гарант циља да се обнови суверенитет Републике Србије у јужној српској покрајини. Притом, економска, дипломатска и културна супериорност српског народа у односу на албанске сепаратисте пружа прилику да се косовско-метохијско питање реши на правичан начин када се успостави праведан глобални поредак. На то можемо дуго да чекамо, надајмо се не и предуго.

Дакле, Република Србија до тада треба да буде стрпљива, не сме да потписује било какво признање тзв. Косова као државне творевине или да прихвати поделу јужне српске покрајине. У данашњем контексту и то је косовски завет.

Др Александар Раковић за Политику

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: