Раковић: О опсесијама Жељка Ивановића и страху од Срба

Пише: др Александар Раковић

Жељко Ивановић је екстремна појава медијске сцене географског простора Југославије, некадашње заједничке државе у чијем је разбијању Ивановић активно учествовао. Стога се Ивановићу мора признати разарачка делатност усмерена против достојанствених држава (СФР Југославија и СР Југославија) и интегративних идеја (српство). Притом, Ивановић својим примитивним и уличарским дискурсом, домета који је за њега једино могућ, наставља да оптерећује простор – звани регион – државе коју је успешно разбијао заједно са осталим културолошки инфериорним сепаратистима.

Немам ништа против што се Ивановић понаша као српски опозиционар јер је Васојевић с Мораве и Ибра. С тим у вези Ивановић има свако право да се бави и Србијом као темом, као и председником Александром Вучићем који је постао Ивановићева опсесија. Поред тога, чињеница да су и Србија и Црна Гора историјске државе српског народа даје Ивановићу додатно право да сања и Србију, али и Његошеву „сву Србију од Дунава до мора сињега“ (Горски вијенац, Беч 1847, страна 3).

Те опсесија Вучићем, која очигледно није стављена под бригу, разгранала се код Ивановића у нове опсесије српским патријархом Порфиријем и митрополитом црногорско-приморским Јоаникијем. А на тим стабљикама расцветале су се и нове опсесије које су од Ивановићевог ума направиле букет разноврсних боја, посебну психоделију коју Ивановић претаче у своје уличарске текстове.

Међу јунацима Ивановићеве опсесије нашао сам се и ја. Ивановић је тиме наставио да ме популаризује, као што су радили и раде Побједа, Дневне новине, Антена М, Слободна Босна, загребачки Јутарњи лист и друга антисрпска гласила. Стога имам чак и лични разлог да Ивановићу будем захвалан и толерантан према тим опсесијама. Међутим, његов вишемесечни тотални примитивизам превазишао је све прагове свачије толеранције, чак и моје, па сам повукао своје речи да је Ивановић „симпатичан младић“ који само има страхове од Срба.
Оптерећен свакојаким фантазмагоријама Жељко Ивановић 6. септембра 2021. сугерише у Вијестима да смо начелник Управе за безбедност БИА Марко Парезановић и ја коловође деловања Србије у Црној Гори („Не може се Црна Гора водити ни на антисрпству ни на антицрногорству, ни на поповићима и андријашевићима, али ни на раковићима и парезановићима“).

Ивановић не може да разуме да је коловођа промена српски народ Црне Горе а да је јавност Србије и Српске била несебична у напорима да их до краја подржи. Стога српски народ Црне Горе сада има јасну свест да није сам и да у Београду и Бањалуци има брата и савезника који га никада неће оставити нити на цедилу нити на милост и немилост црногорским сепаратистима.

Ивановић се, надаље, очито понет унутрашњом фрустрацијом и опсесивним слабостима, у тексту за Вијести од 28. септембра 2021. беспризорним речима обрушио и на неке особе из Србије: „Имају и браћа Срби коње за трку.

Рецимо онај тамо (далеко) Раковић, или хепи Марић, да не говорим о мула Александру (Вулину)“, „да би сад, наш драги Порфирије, завршио као мула“, а није сам већ је с њим и „ђилкош од Јоаникија“. У овом тексту, као и у осталим, Ивановић избацује из себе фрустрацију због тога што му је пропала намера да Србе у Црној Гори стави у кавез дуалног идентитета, на чему су Вијести посебно инсистирале. Дуални идентитет је сам по себи недостојан личности, јер свака достојанствена особа тежи јасном и чврстом идентитету, а не гњецавим компромисима познатим у Црној Гори као „можʼ овако а можʼ и онако“.
Нажалост, Ивановићевој опсесивној тескоби ту није крај.

Стога због подршке Вучића српском народу Црне Горе, Андрији Мандићу, Милану Кнежевићу и Демократском фронту, Ивановић 7. октобра 2021. пише: „Вучић треба да зна да тиме преузима огромну одговорност јер би свака дестабилизација Црне Горе или евентуални сукоби и жртве ишли на његов рачун. И ту му не би помогли ни Перица Ђаковић, ни Владо Павићевић, ни Борис Раонић – а још мање Марић, Раковић, Вучићевић и слична пропагандна камарила из Београда. Након што се више од годину дана брутално и свакодневно мијеша у унутрашње ствари Црне Горе, вријеме је да предсједник Србије одустане. Док не буде касно. И за њега и за регион“.
Ивановић, дакле, наставља да сања психоделичне снове у којима му се привиђају Србија, сукоби, коњи, жртве, ђилкоши, муле, службе. Све му се то смешало. То се дешава када је проблем запуштен и не решава се на време. У Ивановићевом уму одвија се права Кополина „апокалипса данас“. Нико се, наиме, не меша у унутрашње прилике у Црној Гори. Срби су један и недељив народ који тренутно деле наметнуте границе упостављене насиљем и разбијањем Југославије. Културолошка супериорност српског народа је толико изражена да те наметнуте границе већ постају административни прелази који ће у блиској будућности такође нестати.
Иако је на истом трагу, Ивановићева десна рука Срдан Косовић ипак је васпитанија личност и не исказује уличарске манире, макар и ако их крије. Но, док ме је Ивановић приказивао као носиоца пропагадне машинерије Србије, БИА и српских медија према Црној Гори, Косовић наставља тим путем и представља ме као портпарола Светог архијерејског синода Српске православне цркве.
Косовићу је, као и великом вернику Ивановићу, јако тешко због тога што је укинуто штетно име тзв. Православна црква у Црној Гори и он 13. септембра 2021. о томе пише: „Управо је тај назив био један од најспорнијих за врх Београдске патријаршије, што је јавности повремено откривао историчар Александар Раковић који се позиционирао као неформални портпарол Синода, најављујући одлуке од којих се извршна власт СПЦ није ограђивала, а које су се после и реализовале“. Даље, „Сабор СПЦ у мају ове године, на ком је изабран нови митрополит МЦП Јоаникије, укинуо је све Епископске савјете, а нови митрополит није добио и титулу архиепископа цетињског коју је имао Амфилохије, као ни титулу егзарха свештенога трона пећког“, а „Раковић је све те елементе, а од његових изјава се нико из врха СПЦ никада није оградио, означио као сепаратистичке и збуњујуће“.
Када је о овој теми реч, Косовић би морао да има у виду да јаке институције, каква је Српска православна црква, гледају да исправе своје грешке ако су се појављивале у прошлости. Једна од тих грешака било је и одлука из 2006. о тзв. Православној цркви у Црној Гори – називу за епархије Српске православне цркве у авнојевским границама Црне Горе – које је било дефанзивно и показало се као сасвим штетно. Аргументи за укидање те „творевине“ били су непорециво убедљиви и српски архијереји су одлуку о томе донели за само неколико минута.

Ивановић и његово окружење би требало да разумеју да су текуће прилике у Црној Гори плод, поред осталог, и мог двадесетогодишњег промишљања о томе како Црну Гору до краја вратити њеном историјском српском идентитету. То моје промишљање, очито је, прихватиле су у овој или оној мери државне, црквене, политичке и медијске инстанце у Србији како би се заштитили интереси српског народа Црне Горе, Српске православне цркве у Црној Гори, као и интереси Републике Србије у Црној Гори.
Стога би Ивановић и друштво из Вијести требало да имају у виду посебно мој став да Србија, Црна Гора и Српска треба да створе јединствену српску државу. Црногорски сепаратисти су недорастао противник а такозвана црногорска нација се саморазграђује исто као и протекторат БиХ јер обе вештачке творевине имају нездраве основе.
Све што сам до сада имао намеру да остварим – остварио сам. Дивићете се Србима. Гледаћете стварање уједињеног српства или с лица места или на телевизији. Српски свет је реалност.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: