Раковић: Одговор на лажне исказе црногорских сепаратиста

Пише: др Александар Раковић, историчар

За Политику сам 12. јула 2020. написао текст под насловом „Најтрагичнији идентитетски расцеп у Црној Гори“. Реч је била о томе како је Црна Гора кроз вишевековно трајање створила своју српску државност, а и како је услед стварања идентитетског конструкта званог „црногорска нација“ та српска државност Црне Горе сада привремено нестала. Наиме, конвертитска елита црногорских сепаратиста која је одбацила српски идентитет и мањински народи у колаборацији владају над српским народом у Црној Гори и већинским српско-православним идентитетом грађана Црне Горе.

У тексту сам посебно нагласио да би се падом с власти Мила Ђукановића „отворило питање и слободнијег изјашњавања становништва на попису у који Република Србија и Република Српска имају обавезу да се умешају преко српских културних организација у Црној Гори“. Поред тога у тексту је стајало да би, ако 2021. не би било Ђукановића на власти, „скок процента Срба у Црној Гори био висок и можда би у првом маху са око 30% досегао и до 45% укупне популације Црне Горе, Ђукановићева црногорска нација домовинског идентитета чинила би око 25%, мањине би бројале око 25% (Бошњаци, Албанци, Хрвати), а неизјашњених би било око 5%“.

На крају, сам закључио како је „сасвим легитимно и да српска интелектуална елита посебно истакне захтев да Србија, Црна Гора и Српска створе заједничку федеративну државу“ јер „Срби имају право да живе слободни и уједињени“.

На овај мој текст су лажним исказима реаговали режимска Побједа (15. јул 2020), Демократска партија социјалиста (15. јул 2020) и портал Ал Џазире (20. јул 2020). Аутори тих текстова су показали да их истина нервира, јер где је истина ту је поредак, а где је лаж ту су хаос и несигурност у којима се они најбоље сналазе.

У Побједи је стајало како је моје мишљење о повећању процента Срба у Црној Гори „профашистичка пројекција националног инжењеринга“, иако сам у тексту изричито говорио о „слободнијем изјашњавању становништва на попису“ када Ђукановић падне с власти. Наиме, кад год је исказивање националног идентитета у Црној Гори било слободно, становништво се скоро у потпуности или већином изјашњавало да је српске народности. Но, када је национално изјашњавање у комунистичкој Југославији постало „пројекција националног инжењеринга“, проценат Срба је смањиван до бизарне непрепознатљивости. Ту комунистичку матрицу, са већинским примесама хрватске правашко-франковачке идеологије, данас негује Мило Ђукановић у виду свог самоизреченог „црногорског домовинског идентитета“.

У Побједи је још стајало да је „Александар Раковић, историчар и агилни члан екстремног крила српске деснице која се залаже за стварање федералне државе у којој ће Србија бити пијемонт а Република Српска и Црна Гора придружене јединице српске државе“. На бесмислице да сам „агилни члан екстремног крила српске деснице“ не бих одговарао, али када је реч о типу српског уједињења имао бих нешто то нагласим. Срби су се 1918. ујединили, а разбијање наше заједничке државе (1991/92. и 2006. као и 2008) само је привремено и нередовно стање. Уједињење Србије, Црне Горе и Српске било би решено на равноправним федеративним основама, у виду савезне републике. Тиме би у српским земљама поново било успостављено редовно стање. То је и најправедније решење српског националног питања.

Што се Демократске партије социјалиста тиче, мој текст је проглашен „манифестом“ који, заједно са осталим актерима, Црну Гору види као „раздржављену територијалну област која би се у погодном тренутку, национално прекомпонована и очишћена од Црногораца прикључила ʻсрпским земљамаʼ“. Овај исказ Демократске партије социјалиста је до те мере глуп, да би у нормалним околностима било непримерено њиме се и бавити. Међутим, ради јавности треба појаснити да су управо Црногорци – у Црној Гори којом је владала светородна лоза Петровић Његош – били носиоци идеје о уједињењу српских земаља, било да је реч о обнови српског царства или стварању нове јединствене српске државе под етничким именом Србија. Српство је, у тој Црној Гори, увек стављано изнад Црне Горе јер је национална идеја била изнад државне.

У тексту који је објавила Ал Џазира стоји да су мапа уједињене српске државе коју је на телевизији нацртао председник Милорад Додик и мој текст у Политици планови за стварање „велике Србије“ – иза које стоји председник Александар Вучић – а чинили би је Србија, Српска и „дијелови Црне Горе“. С Додиком сам о српском уједињењу разговарао 25. априла 2009. у Бањалуци када сам га посетио с министром вера Богољубом Шијаковићем. Нас тројица смо имали истоветне ставове. Вучић је тад био у опозицији. Било би ми драго да Вучић сад с нама верује у тај српски пут.

(Политика, 25. јул 2020.)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: