Раковић: Променићемо курс када дође до слома на Западу – ми и Руси смо православна цивилизација

Др Александар Раковић, научни саветник у Институту за новију историју Србије и експерт Валдајског клуба, један је од најангажованијих српских интелектуалаца и стручњак за битна питања нашег идентитета и опстанка: наше православно утемељење и савремену судбину Црне Горе. Једна од првих тема којима се бавио био је утицај рокенрола на наше друштво. Данас Александар говори за Братство о српско-руским односима, какви су били и какви треба да буду. Треба нам, сматра он, више Русије.

На питање ко на Балкану својом пропагандом и нарочито поп културом утиче позитивно, а ко је заправо заслужан за малигни утицај, Раковић каже:

– Југославија је била једна од главних полигона, Американци су сматрали да им је џез најбољи амбасадор који превазилази блоковске поделе, а Југославији је одговарао џез као музика црнаца, пример топлог односа према Африци, Азији и Латинској Америци које су биле изложене притисцима империјалних сила. Дакле, Југославији је одговарало да пусти западну популарну културу у своју земљу јер је она била интегративна за све три цивилизације које су у њој живеле. Западу је одговарало и да преко Југославије њихова поп култура уђе у Пољску и Совјетски Савез. Британци су педесетих финансирали постављање антене на Фрушкој Гори да би радио Нови Сад емитовао џез до Урала. Дакле, било је спреге између Југославије која је зависила од западних кредита и те империјалне блоковске политике која је хтела утицај у Совјетском Савезу.

Да ли је та мека моћ циљала да промени наш приступ нашим традиционалним вредностима?

Западна поп култура је у време Хладног рата имала хумано лице, јер су водили рачуна о свом имиџу. Рокенрол је био симболички крај Совјетског савеза – када су Ејсидиси и Металика одсвирали концерт на аеродрому Лужњики, кад је совјетска војска скидала горњи део униформе и махала америчким заставама. Месец дана после тога се Совјетски Савез распао, а улогу у разбијању је имала западна поп култура, која је стизала и преко нас.

Руски рокенрол је био чедан јер је правило било да музичари морају да заврше музичку академију. У последње две деценије имамо процват рокенрола у чијој промоцији учествује и Путин са својим „Ноћним вуковима“. Носе проруску поруку, патриотску. Они су контраваријанта „анђела пакла“ са Запада који су били деструктивни.

Они су и просрпски оријентисани – сећамо се Путина који са њима из ложе на стадиону прати Звездину утакмицу. То су важне ствари за проучавање.

Зашто ми онда на Балкану слушамо мантре о „малигном руском утицају“ на наш простор?

Не постоји никакав малигни руски утицај кроз меку моћ. То су западне флоскуле којима се баца прашина у очи јавности и фабрикују се чињенице. Управо Запад има свој малигни утицај против наших интереса. Руси су овде неупоредиво мање присутни, и то кроз културу, науку и уметност. Без НВО сектора. Нема малигног утицаја Русије, него један топао однос према појединцу и колективу. Не постоје обавезе. Пуно пута сам говорио у Руском дому. Све може, све је про боно и нема никаквог другог интереса осим да се повежу наши народи.

На Запад ме више не зову да предајем јер сам тврдокорни Србин, сматрам да сви Срби треба да живе у једној држави и пишем ћирилицом. Супротно томе, у Русији сам и даље добродошао, иако сам критиковао руски покушај да се прикаже као европска земља, јер је Европа неће. Ми смо православна цивилизација, а не западна. Такође, на Валдајском форуму сам иступио против „руске цивилизације“ која је руска државна политика. Сматрам да су они као и ми православна цивилизација. Руси не треба да се издвајају из тог оквира. Због тога нисам имао никакву интервенцију, чак се дискутовало о томе. А на Западу сам одмах прецртан кад сам био критичан.

Треба ли нам овде више руске културе, нарочито културе дијалога и која врата меке моћи би требало отворити за Русију?

Недостаје нам руска телевизија, специфична за наш простор. НВО као што је Братство, делују на добровољној бази и сарађују са Руским домом, који подноси финансијски терет, ми не плаћамо за промоције и све друго што нам организују. Такође би било важно да се руски медији овде представљају визит картицом на ћирилици. Ћирилица је створила наш идентитет. Латиницу треба избацити.

Како Русија може да допринесе очувању српског идентитета?

Најпре ми сами то морамо да урадимо. Русија не треба да ту има неку улогу осим да прати како ми сами то радимо. Јер, на нама Србима је да чувамо идентитет, а не да чекамо да нам то раде други. Ми морамо чувати српске националност, православље, језик, државност и традицију. То нам нико неће чувати осим нас самих, а други само могу да нас прате. Али, ми ту шкрипимо. И када је реч о закону о заштити ћирилице и сличном. Не знам зашто је то тако. Људи желе да виде јасну одлуку, јер већина људи нема дефинисане идентитетске ставове. Ако држава не може, ту су интелектуалци, појединци. Ако то држава не може због европских интеграција и других обавеза, то морају појединци.

Последњих месец дана смо видели удар на српски идентитет, да од хероја и слободарског народа будемо претворени у геноцидне. Колико је то важно за српски идентитет и да ли би Србија могла да постигне овај резултат у УН да није било помоћи Русије?

Србија не би постигла овај резултат да није било помоћи пријатеља и браће. Запад је доживео фијаско на гласању у УН. Али увек треба бити правичан и рећи да је председник Србије Александар Вучић овде заиста остварио велики успех. Морамо да свакоме ко заслужи одамо признање. Њему иде признање и за УН и за Савет Европе – пријем тзв. Косова је макнут.

Процес стигматизације Срба траје од деведесетих. Корак по корак се мењала историја. Запад је разбио Југославију унутрашњим сепаратизмима и мора да оправда и то и агресију на СРЈ. Сваљивање стигме на Србе је начин да то ураде, као и да Хрвати и Немци себе амнестирају за геноцид који су починили у Другом светском рату. Такође, да жигом колективне кривице свале одговорност за догађаје деведесетих на неког другог, с вером да ће бити заборављено све што су у Првом и Другом светском рату урадили Немци и Хрвати. Да се догодила канонизација Степинца, НДХ би била на путу релативизоване кривице за геноцид, која би на крају била негирана и тумачена као десно скретање у оквиру међународно признатог режима НДХ. А ово што се нама догађа би био део новог тумачења појма геноцида које нема никакве везе са Сребреницом.

У Сребреници се није догодио геноцид, ни велики злочин, него ратни злочин. Чиниле су га и друге стране. Сарајево је било трећи град у Југославији по броју Срба који су тамо живели. Где су сад ти Срби, после пет векова у том граду и хиљаду година у околини?

Рекли сте да морамо да будемо правични. Споменули сте и бомбардовање. Како се ми понашамо према нашим људима? Како према пријатељима, а како према непријатељима? Зашто се Србија не усуђује да позове на пуну одговорност НАТО, ни да оспоримо пресуде Хашког трибунала, а Русија јесте! Она је пре гласања у УН о резолуцији о Сребреници позвала на пуну одговорност НАТО. Зашто ми не предузмемо тај корак и будемо правични према онима који су дали свој живот за нас, а и данас нас убијају последице бомбардовања?

Сваке године Србија обележава страдања од НАТО агресије. Али позвати на одговорност НАТО пред међународним судовима правде нема сврхе, јер те судове контролише НАТО и Запад. Да то урадимо и изгубимо, то би утицало на самопоуздање народа. У овом тренутку то није могуће. Сачекаћемо тренутак. И смакнућемо тековине НАТО на нашем простору, укључујући БиХ и Црну Гору као члана НАТО, окупацију Косова и Метохије. Тековина је разбијање Југославије, а треба је неутралисати повезивањем Србије, РС, ЦГ у једну државу, а са нама природно треба да буде и Македонија јер су српски и македонски народ најближи. То ће бити праведно решење за постјугословенски простор.

Гледајући у ту будућност, за Србију има више понуда: западне и источне интеграције. Како Србија да направи историјски искорак ка БРИКС-у и ШОС-у?

Ми смо на путу уласка у ЕУ (ја нисам за то), и не можемо бити члан ни БРИКСа ни ШОСа. Прво треба да одустанемо од европског пута.

Које врсте сарадње и интеграција са Русијом су могуће док смо на ЕУ путу и треба ли нам више Русије?

Свакако да нам треба. Да није било повезивања са Русијом и односа да јој не уводимо санкције не бисмо је имали као брата и савезника, ни у УН. Били би уздржани или се не би појавили, осећали би се изданим, као ми од Црне Горе.

Након почетка специјалне војне операције у Украјини, сарадња са Русијом је углавном сведена на појединце. Проблем код нас постоји у организацијама и институцијама, мислимо да би институционална научна сарадња довела до прекида са западним универзитетима. Имали смо примере. Ја у Русију идем редовно, и има још људи. То су лични напори појединаца, а чекамо боље време за обнову сарадње.

Чему смо ближи у перспективи: ЕУ или интеграцијама са источним светом укључујући Русију?

Ближи смо ЕУ, не треба имати илузија. Ја сам против, али наши гледаоци виде да смо на ЕУ путу. Ако нас они не приме, то ће бити срећна околност, па ћемо онда ићи у неке друге савезе.

Како смо се определили за тај пут?

Грађани бирају партије на основу програма, које већина грађана не чита. Већина наших партија има европске интеграције у програму. Они имају већину у Скупштини. Говорим и о владајућој странци и о опозиционим партијама. Оне су на истом путу. Ко је на антиевропском путу? Колико има тих посланика у нашој Скупштини? Мало. Свакако мало.

Можда је у овом тренутку смело то питати, али, како вам се са ове историјске дистанце чини Милошевићева идеја о савезу Србије, Белорусије и Русије? Шта су препреке у њеној реализацији?

То је била намера да се спречи растурање Југославије и спречи окупација Косова и Метохије. Наша Савезна Скупштина је то изгласала, али мислим да није дошло на дневни ред у Москви, јер би значило сукоб са Западом. Не сећам се за Минск.

У перспективи, то може само ако одустанемо од ЕУ јер не можемо бити у два савеза који стоје један насупрот другог. Видећемо у ком виду ће даље постојати ЕУ и НАТО. То отвара нове перспективе.

Лавров ми је у Сочију рекао: „Кад уђете у ЕУ морате да уводите санкције Русији“.

Док не постанемо члан, како је рекао и тадашњи министар спољних послова Ивица Дачић, Србија нема обавезу да усклађује своју спољну политику са ЕУ. У том контексту, да ли је моменат да мењамо спољну политику тако да нам савезништво са Русијом буде окосница спољне политике?

То се може догодити ако СНС промени своје смернице и циљеве. То је једини начин. Ја вам отворено говорим. Јер, они ће бити владајућа странка још дуго. СНС и власт у Србији су на европском путу, а у томе их, извињавам се, следи Милорад Додик. Кад они то промене, бићемо на другом путу. Нема другог начина. Да излазимо на улице? Пре свега нема нас довољно. Није то питање које би овде изазвало турбуленције. Једино да се СНС и СНСД у својим редовима договоре да преокрећу политику која сад иде ка европским и неким другим интеграцијама.

Колико заједништво са Русијом у култури сећања утиче на српски народ да се сети да је увек био на херојској и правој страни историје? Те да онда са том историјском аргументацијом кажемо себи да напуштање ЕУ пута није наш крај, него доследност?

Ми знамо да смо хероји, иако је после 5. октобра било покушаја да се то наруши. Највероватније ће наш пут ка ЕУ бити одређен сломом система на Западу. Сами нећемо моћи да окренемо брод са те путање на којој смо, мора нешто друго да се догоди.

Очекујете ли тај слом?

Очекујем. Већ их је било. Британија је изашла из ЕУ. Каталонија је покушала сецесију. Турска је бомбардовала Анкару у време преврата кад је Ердоган извукао живу главу захваљујући Русима. Било је озбиљних турбуленција у последњих десет година. Грчка је банкротирала…Трампова власт је скоро па била инцидент у западном свету – кад је рекао да је НАТО застарео…

И кад је Макрон рекао да је НАТО у клиничкој смрти…

То је скоро рекао. А од Трампа зависи хоће ли НАТО нестати до краја. Ако победи, вероватно је готово.

Извор: https://srbratstvo.ru

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: