Раковић: Република Српска и позитивне перспективе раздруживања БиХ

Реферат историчара др Александра Раковића на састанку српских интелектуалаца с председником Милорадом Додиком о теми „Инцков закон – крај Српске или распад БиХ“

Тема показује позитивне перспективе мирног раздруживања БиХ, указује на афирмативни потенцијал Републике Српске као носиоца прогресивних процеса и исказује наду у што скорије нарастање демократског потенцијала бошњачких    лидера ради прихватања чешкословачког модела разрешења међусобних спорова.

И после 25 година од увођења протектората у Босни и Херцеговини, и поред још дужег војног и политичког интервенционизма, у тој отцепљеној југословенској републици није створено ништа јединствено. Све што има привид јединственог наметнуто је одлукама међународне заједнице, а посебно високих представника који су сами себи доделили улогу окупационих гувернера. Република Српска и Федерација БиХ удаљене су једна од друге више него икад.

С тим у вези је и последња Инцкова одлука да у Републици Српској и Федерацији БиХ уведе орвеловску контролу мисли, речи и дела тако што се грађанима забрањује да слободно говоре о најспорнијим темама какве су ратни догађаји у Сребреници (1992–1995) и пресуде Хашког трибунала. На примеру генерала Миломира Савчића видимо да се Инцкова орвеловска одлука већ спроводи, само упакована у другачије образложење.

Питање је тренутка када ће остали грађани Републике Српске који су се оглушили о Инцкове тоталитарне мере бити изложени позивима тужилаштва сарајевског режима, а ако се не одазову – такође је питање краћег временског рока када ћемо присуствовати првим привођењима Срба. Као што Србима из Републике Српске на тај начин може бити ускраћена и физичка слобода, тако и Србима из Републике Србије може бити и ускраћена слобода кретања и уласка у БиХ уколико се буду критичким ставом одупирали Инцковим одлукама.

Инцко, притом, каже да је октроисану одлуку донео како би Босну и Херцеговину поставио на здраве темеље. У праву је уколико мисли да је то у потпуности у складу са Орвеловом „Мисаоном полицијом“ која грађане хапси због слободно исказаног мишљења, а и Орвеловим „Министарством љубави“ које психички и физички мучи људе. И тај Орвелов футуристички свет моделован је тако да буде на „здравим темељима“, али „здравим темељима“ тоталитаризма.

Зар нису Бењамин Калај, Оскар Поћорек, Стјепан Саркотић и Анте Павелић такође желели да поставе Босну и Херцеговину на „здраве темеље“ бошњаштва и хрватства, римокатоличког клерикализма и апсолутног антисрпства? Да, јесу. Наравно, под тим „здравим темељима“ крије се намера да Срба западно од Дрине више не буде.

То и јесте суштина таквог типа интервенционизма, а не да се од Босне и Херцеговине направи некаква балканска Белгија или Швајцарска, што су били увредљиви изговори западних планера у виду политике „штапа и шаргарепе“. Холбрук се јавно кајао због тога што је уопште и признато да Република Српска постоји под својим изворним српским именом. За укидање Републике Српске залажу се и Бискупска конференција Босне и Херцеговине (Црква у Хрвата) и Бакир Изетбеговић као лидер политичког исламизма у Босни и Херцеговини.

Република Српска већ деценију и више предлаже повратак дејтонским принципима како би Босна и Херцеговина како-тако опстала. То се, међутим, неће догодити. Самим тим што се Републици Српској неће вратити ингеренције које су јој одузете, нема повратка ни дејтонским принципима. Стога ће између Републике Српске и Федерације БиХ опстати трајна тензија, а у Федерацији БиХ таква тензија неће престати између Хрвата и Бошњака.

Инцкова последња одлука само је потврда да је Босна и Херцеговина тамница народа, коју је он сам на крају мандата претворио у ментални концентрациони логор. Да би се народ ослободио тих окова, најсрећније решење би било да се Босна и Херцеговина раздружи по чешкословачком моделу. То, чини ми се, и јесте виђење државног руководства Републике Српске уколико не дође до повратка дејтонским принципима.

Дакле, Република Српска би својом прогресивном политиком могла помоћи свим грађанима Босне и Херцеговине да се разреше тескоба које са собом носи босанскохерцеговачка тамничка кугла, свезана око ноге свим грађанима. Раздруживање Босне и Херцеговине по чешкословачком моделу било би за сва три народа (Србе, Бошњаке и Хрвате) ослобођење, демократско збацивање окова званог протекторат Босна и Херцеговина.

Надамо се да ће у ближој будућности нарасти демократски потенцијал бошњачких лидера и самоспознаја ћорсокака у који су сами себе довели, притом заведени непријатељским даровима њихових међународних спонзора који их само користе за дестабилизацију постјугословенског простора. Уколико пак до тога не дође, Република Српска треба да искористи погодан моменат да сама изабере пут изласка из босанскохерцеговачког протектората у ком се ником не пише добро.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: