Раковић: Спајићу и Ивановићу забранити улазак у Србију

Нисмо добили зелено светло за фронтални удар на Србију – овим речима је политичар из једне од суседних државa прокоментарисао иницијативу коју је 2018. године покренуо Енвер Хоџај, тада као специјални изасланик тзв. премијера Рамуша Харадинаја. Он је обишао регион у лобирању за стварање широке антисрпске коалиције, коју би чинили званична Подгорица, Скопље, Приштина, Загреб и Сарајево, a прикључила би се и Тирана. Шест година касније коцкице су се поклопиле и на миг неких држава са Запада, из истих ових центара, синхорнизовано је кренула офанзива чији је крајњи циљ да се Београд баци на колена.

Док Албин Курти опет појачава терор над српским народом у покрајини, други у региону који као државе имају место у УН, најављују подршку резолуцији о Сребреници у којој се намеће термин „геноцид”. Најављено гласање у Генералној скупштини Уједињених нација, које је требало да се одржи сутра, већ други пут се помера, овог пута највероватније за 22. мај. То, међутим, уопште не значи да су покретачи акције одустали од стезања омче око наше земље и српског народа. Напротив, њихов бес сада ће бити још већи, пише Политика.

Уосталом, такав фронтални удар је идеално средство притиска на Србију и Републику Српску да промене политику према Русији и осталим традиционалним пријатељима. Да би цела ствар изгледала што уверљивије, за Запад је веома важно да што више земаља у региону буде укључено као коспонзори резолуције. Такав сценарио је пут до што ефикаснијег спровођења притиска у дело, а истовремено се шаље јасна порука и другим чланицама УН. Питање Сребренице је давно завршено и с обзиром на то да је тема за историчаре, јер се чак и правосуђе тиме више не бави, готово је невероватно да га је неко извадио из фиоке и на тај начин одлучио да поново оптерети регион. Само да би провукао сопствени интерес, као у случају подршке сепаратизму Албанаца на Косову и Метохији, који и даље проузрокује највећу претњу по безбедност на овим просторима.

За председника Србије Александра Вучића резолуција о Сребреници је на врху агенде диполоматских приоритета и тим поводом се у Њујорку сусрео са 120 светских званичника. Упозорио је да би изгласавање резолуције било доношење колективне пресуде која не би допринела учвршћивању мира, већ додатним поделама у региону. Подсетио је да је Србија спремна да учествује у осуди оних који су починили злочине, али не да прихвати политички печат колективне пресуде. „Као што сам обећао, много ће да их боли глава од свега што ћу да радим у Њујорку, болеће их глава, као што нас боли и срце и душа за оно што они нама раде са овим резолуцијама”, поручио је Вучић, најављујући прекјуче пут Њујорк, пре него што је јуче објављена информација да се гласање највероватније одлаже.

Претходно су наше комшије јединствено подржале резолуцију као да су је и саме писале. Председник Хрватске Зоран Милановић уз то је додао да Хрватска подржава и чланство тзв. Косова у Савету Европе. Констатовао је да је то хрватска политика. „Северна Македонија је заједно са САД, Немачком и другим државама коспонзор резолуције у УН да се 11. јул прогласи међународним даном сећања на геноцид у Сребреници 1995. године и да се обележава сваке године”, саопштио је министар иностраних послова Бујар Османи. И председница Словеније Наташа Пирц Мусар образложила је конспонзорство своје земље важношћу суочавања с прошлошћу и чињеницом да постоје судске одлуке које су „геноцид означиле као геноцид”. „У дну душе једном треба признати шта смо урадили у прошлости и онда можемо ићи у будућност”, рекла је Пирц Мусар позивајући Црну Гору да се прикључи коспонзорству.

Подгорица то није урадила, али је зато њен премијер Милојко Спајић најавио да ће Црна Гора подржати резолуцију о Сребреници када дође на дневни ред скупштине УН. „Црна Гора је сто посто усклађена с европском спољном, безбедносном и одбрамбеном политиком. Гласаћемо за све резолуције које осуђују геноциде и злочине на простору бивше Југославије, управо ову резолуцију коју имамо испред нас, Сребреницу, гласаћемо за”, рекао је Спајић.

Коментаришући ове наводе, историчар Александар Раковић каже да то што су ове земље најавиле да ће подржати резолуцију о Сребреници није изненађење и да то раде зато што српски народ једини на Балкану може да држи ситуацију у неком природном и нормалном поретку. За „Политику” истиче да је све друго стање анархије и због тога је Београд мета, јер што је Србија слабија и што јој се више удараца задаје, они имају више простора да направе хаос у којем најбоље пливају – где нема никаквог реда. „Упркос свим покушајима неће бити мира све док се српском народу не омогући да реши национално питање, а они онемогућавају да га реши на праведан начин”, каже Раковић.

Каријерни дипломата Зоран Миливојевић истиче да га не изнанађује понашање суседних држава. Када је реч о Словенији и Хрватској, онда је реч о континуитету вишедеценијске политике у вези са Србијом и српским питањем на Балкану. „Ове две земље су од разбијања Југославије биле у западној сфери интереса и ту се ништа није променило. То је очекивана политика, интегрисани су у НАТО и у потпуности су вазалне државе. Када је реч о Северној Македонији, она је своју сувереност у спољној политици потпуно уградила у западне интересе уласком у НАТО и променом имена. То је политика претходних власти”, каже Миливојевић и додаје да се с новом председницом Северне Македоније већ види да је то што је раније рађено и кад није било у македонским националним интереса морало да буде потпуно интегрисано у западну сферу интереса.

А када је реч о Црној Гори, она је постала пример како је покретање питања резолуције о Сребреници изазвало политичку кризу на нивоу читаве државе. Након што је влада Милојка Спајића критикована са обе стране политичког спектра, премијер Црне Горе је пронашао соломонско решење – Подгорица ће гласати за резолуцију, предложивши да исти документ буде допуњен с два амандмана „домаће производње”. Зоран Миливојевић каже да се, нажалост, види да ова влада наставља политику и претходних власти и да ту нема никаквог спора о континуитету. Као и да нема суверене политике Подгорице у складу са сопственим националним и државним интересима, имајући у виду да Срби чине више од трећине становништва. „На овај начин Црна Гора прихватањем резолуције доказује да не води самосталну спољну политику. И она је потпуно интегрисана у западне интересе мимо сопствених”, каже Миливојевић.

Александар Раковић очекује да ће Црна Гора сигурно гласати за резолуцију и сматра да Подгорица то неће учинити само у случају да притисак српског народа у овој земљи постане неподношљив за тамошњу власт. Подсећа да су и пре неколико година гласали за резолуцију у њиховој скупштини о Сребреници, коју су заједно подржали ДПС и делови садашње власти. „Моралних препрека и емпатије они немају. ’НАТО Срби’ у Влади Црне Горе, премијер Милојко Спајић и министар спољних послова Филип Ивановић, немају никакав осећај захвалности што их је читав српски народ довео на место где су сада. То је безобзирно и дрско понашање и чини ми се да би једини прави одговор, уколико Црна Гора гласа за резолуцију, био да се тој двојици забрани улазак у Србију”, каже Раковић.

На питање зашто се доноси резолуција о Сребреници, обојица саговорника „Политике” без дилеме закључују да је то средство притиска и ко је архитекта овог документа. Александар Раковић каже да је реч о координацији западних земаља где су неке преузеле своју улогу да „гурају” тзв. Косово у СЕ, а да се други „истичу” у форсирању резолуције о Сребреници и да се на тај начин на Србе стави сигма колективне кривице, упркос томе што никада нису починили геноцид. Каже да је то такође начин да се Србија казни зато што не жели да буде део неправедног западног система, него покушава да балансира, а то за њих није довољно.

МСП о позиву Вукчевићу: то није у складу са демократским начелима

„То је и освета Запада, који је сматрао да ће Србија бити на коленима, али се то није догодило. Чак и ово заоштравање какво имамо сада долази у моменту када је Србија економски, дипломатски и политички ојачала. За њих је јака Србија неподношљива. Управо из ових разлога они не желе праведно решење”, наводи Раковић. Резолуција о Сребреници ће многима послужити и као ветар у леђа. Готово је извесно да постоје одређене врсте синхронизације и када је реч о покушајима да се тзв. Косово учлани у Савет Европе и резолуцији о Сребреници. И то није ништа ново. Док је постојала заједничка држава, Србија је била стално главни кривац и терана у неку врсту клинча. Данас овде није реч само о појединачним локалним односима Србије и земаља региона, колико о јасној различитости у односу на прозападну и пронатовску оријентацију Хрватске, Албаније, Црне Горе и Северне Македоније, док Србија не одустаје од својих пријатељстава с Русијом и Кином. Зоран Миливојевић каже да „у том грму и лежи зец”. За наш лист наводи да Резолуција о Сребреници није изван целог мозаика притисака, већ је у истом пакету с циљем да се регион дефинитивно угради у трансатлантску заједницу. У оквиру свега тога су и притисци по питању КиМ.

„Циљ је да се та два питања реше – резолуција је у функцији централизације БиХ, а друго је косовско питање. Тако би се овај регион заокружио у западној сфери интереса. Корени сежу из 1999. године и НАТО агресије и нове прерасподеле зоне утицаја у вези с ратом у Украјини. Друга ствар је глобална, а то је да се преко резолуције створи политички амбијент и претпоставке да се оспорава изворни Дејтон позивајући се на имагинарни ’дух’ Дејтона, а не слова овог споразума, који је зауставио рат. Намера је да се на сто врати платформа да је Република Српска ’геноцидна творевина’ и да се преко те платформе врши ревизија изворног Дејтона на штету РС”, каже Миливојевић. Додаје да је трећа ствар, која је такође регионална, да се заокружи српско питање тиме што ће се верификовати БиХ као централизована држава и што ће се косовско питање решити по немачкој спољнополитичкој стратегији и ставу о новим границама на Балкану. „У позадини стоји још једна ствар, а то је када се то заврши, да се затвори српско национално питање на Балкану. За њих није прихватљиво да Србија има своју независну спољну политику и да у њеном саставу буде КиМ”, закључује Зоран Миливојевић.

Покушај рехабилитације НДХ

Александар Раковић истиче да је то што су одлучили да један народ који је преживео геноцид и тешке ратне злочине у протеклих сто година прогласе за џелата – перверзија. „А Хрвати су покушали да канонизацијом Степинца аутоматски реалативизују улогу НДХ и учешће Хрвата у геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима. У наредном кораку би дошло до амнестије тога што су учинили у Другом светском рату, рехабилитовања других личности. Рехабилитацијом Степинца дошло би до рехабилитације читавог тог злочиначког режима који би се на крају, ко зна како приказао – можда као један облик демократског решења које је требало на себи својствен начин да реши национално питање. Исти случај је и с Немачком”, истиче Раковић и додаје да ту има и доста фактора који су у вези с осветом за пораз у Другом светском рату.

Политика

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: