Рамиз против Рамиза

Пише: Емило Лабудовић

Бесомучна политичка хајка против премијера Кривокапића и његове честитке премијерки Жељки Цвијановић, поводом Дана Републике Српске, својом жестином је већ непримјерно искочила из уобичајеног указивања на грешку, пропуст или политички гест супротан прокламованим принципима дипломатије, и попримила сва обиљежја опозиционо – националистичке хистерије. Као у наплавини која носи дрвље и камење, на овај нормалан гест, људски и дипломатски, између двије државе, обрушили су се куси и репати.

Од политичког покојника, ДПС, којој изгледа још нико није јавио да је рахметли, а која је „заборавила“ сличну честитку свог Филипа Трећег, изгураног, преко њених дојучерашњих политичких сателита, такође обољелих од амнезије о саучесништву у том честитању и ћутању поводом истог, па све до зла Бога „увријеђених“ овдашњих политичких гласноговорника муслиманско – бошњачке врхушке из Бих. Да би „лајање на звијезде“ било што гласније, овдашњи медији у служби одлазеће власти на мобу из часа у час позивају што политичке прваке хрватско – муслиманске Федерације, што ине „непристрасне“ челнике (владино)невладиних организација са истих адреса. Било кога из Српске, нити ко зове нити ишта пита.

Како је више него залудна работа „глувом шапутати а слијепом намигивати“, покушај да се „проблем“ сагледа из угла међународног права је исте природе и истог домашаја.

Ипак, истине ради, подсјећамо:

Прво: Република Српска је, осим подржављена слобода српског народа одбрањена у грађанском рату у БиХ, такође и резултат још увијек важећег међународно признатог Дејтонског споразума. Тим споразумом је истовремено сачуван и (кон)федерални карактер БиХ али и призната Република Српска са јасно утврђеним прерогативима државности;

Друго: кад Српска већ има бројне елементе међунаодно признате и потврђене државности, посебности и независности, више је него лигично да има и симболичне атрибуте тог статуса. Дан РС је, свакако, међу првима;

Треће: елементарна обавеза сваке државе, па и Црне Горе, је да поштује документа и споразуме који имају међународно признату снагу и да се у дипломатском саобаћају ослања и управља сходно њима а не ћефовима страних силника и њихових трабаната. Да је среће, такав однос је требало имати и према Резолуцији 1244 а не потрчати да се међу првима призна насилна сецесија Космета, али то је друга прича.

Дакле, овдашњи премијер није направио грешку, још мање дипломатски скандал, што је колегиници из братске Српске честитао празник. Грешку прави сада тиме што покајнички ћути и покушава да се немушто правда и изговара. То што се многима не допада стање ствари и чврста ријешеност Српске да опстане и сачува свој статус, слободу и независност, и што би радо поништили Дејтон, Кривокапића не обавезује. Такође, не пије воду ни то што је Уставни суд БиХ тај празник проласио неуставним. Уосталом, довољно је погледати његов састав (четири члана из Федерације, три из Европског суда за људска права и свега ДВА представника из Републике Српске) па да буде јасно да било шта што би ишло у прилог државности РС нема шансу да буде „уставно“. Још мању снагу има и мишљење Венецијанске комисије чији су ставови одавно проказани као блиски онима који су јачи.

Колико апсурд односа непријатеља према државности Републике Српске иде до бесмисла, најупечатљивије свједочи извјесни Рамиз Салкић који се, такође, сврстао у колону грактача против честитке. С обзиром на име и презиме, то не би требало да чуди. Али, поменути Рамиз је, гле чуда, ПОТПРЕДСЈЕДНИК РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ!? Њему као Рамизу, не смета да буде ПОТПРЕДСЈЕДНИК, што, ваљда, подразумијева и постојање ПРЕДСЈЕДНИКА, а овај и постојање ДРЖАВЕ, али му до суза смета да та држава има свој Дан и да јој тај Дан честита премијер друге државе „са којом све до сада нијесу имали неспоразума и дипломатских проблема!!! И тако, поменути Рамиз има један однос према Српској док је у Бања Луци а сасвим супротан чим се дохвати Сарајева. С обзиром да је Рамиз – Рамиз, тај његов обрачун са самим собом није ништа ни ново ни чудно.

Чудно је само то што Рамиз и „рамизи“, како они из БиХ тако и овдашњи, очекују „рамизовање“ и од оних који не би да то буду и који иду трагом слободне народне воље. Народа Српске и народа Црне Горе који су, по свим демократским узусима, одлучили како су одлучили. Или, можда, сматрају да то и нијесу неки народи и да би, по жељи и вољи оних из Сарајева и њихових међународних спонзора сви требало да будемо „спонзоруше“ односно „рамизи“.

Премијер Кривокапић би морао да зна да у Српској живи братски народ, са свим правима да буде једнако поштован као и сви други на Балкану и у Европи, и да нема потребе, нема обавезе и нема ни права да своје честитке увија у обланде „приватних разговора“. Уколико себе сматра заиста премијером и уколико није и неће да буде Рамиз.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: