Ранко

Пише: Емило Лабудовић

Када се кроз неко вријеме које представља пристојну историјску дистанцу, довољну за објективно сагледавање прошлог, буду истраживале и анализирале ове три деценије постсоцијалистичке Црне Горе, из тих „ископина“, као мумија из фараонске гробнице, појавиће се он – Ранко Кривокапић. Не само као један од актера политичких дешавања и кривудања Црне Горе путевима и странпутицама „евроатланских интеграција“, шта год то значило, већ као опредјељујући фактор и иницијатор процеса црногорске самодеструкције и отуђења.

Иако, на први поглед, политичка биографије овог пререформисаног комунистичког јуришника то не поткрепљује, пажљива анализа политичких токова у Црној Гори последњих деценија прошлог и првих овога вијека, посвједочиће да је Ранко био Медичи њене политичке сцене. И као глумац и као редитељ, и као шаптач и најављивач радње, али углавном из сјенке и другог плана. Мада се концепт државног осамостаљења Црне Горе изворно приписује Славку Перовићу и Либералном савезу, Ранко Кривокапић је био тај који је зарио глогов колац у израњавано тијело заједничке државе.

10 И кад је брод довео тамо гдје су Ранку рекли да га доведе, он се са својим дијелом посаде искрцао да би, кад се Мило коначно насуче, преузео кормило. Оно на шта, макар за неко вријеме, није рачунао јесте Милов макијавелизам и грчевито држање за фотељу, али и то је привремено.

Обучен „по европски“, манирима политичара „широкијех европскијех схватања“, Ранко је вјешто крио своје Јанусово лице. Корак по корак, успијевао је да, препуштајући Милу све прерогативе власти за коју је овај једино и био заинтересован, прогура све што је било неопходно да се пројекат „нове Црне Горе“ заокружи. Великоцрногорски Устав чије су промјене могуће једино скоро плебисцитом, заставу којом је раскинуто са традиционалним националним колоритом Црне Горе, химну са стиховима свог политичког ментора, Секуле Дрљевића, поцрногорчени српски језик, НВО Црногорску православну цркву, итд, итд…

Ново великоцрногорско национално профилисање Црне Горе, а све под маском њеног грађанског модернизовања, уз његово прикривено дириговање, достигло је онај ниво искључивости који застрашујуће подсјећа на атмосферу Њемачке четрдесетих година прошлог вијека и НДХ коју деценију касније. Ранково „да је вјечна Црна Гора“, док држи руку на срцу, језиво личи на оно Хитлерово „Дојчланд ибер алес“ уз руку подигнуту у ваздух.

Међутим, колико год се трудио да свој нацифашизам замаскира пиџамом борца за грађанску Црну Гору, Ранко ту своју камелеонску вјештину губи кад је ријеч о односу према Србији и свему што макар и у наслову има ту одредницу. Његова нескривена мржња према Српској православној цркви у Црној Гори, а и уопште, према њеним великодостојницима и свештенству превазилази мјеру којом је Хитлер мрзио Јевреје. Не либећи се отворених историјских фалсификата и грубих лажи, Ранко никада није пропустио и не пропушта прилику да Србију и СПЦ окарактерише као највеће зло са којим се Црна Гора суочавала кроз историју.

Оптужујући, како он то воли да каже, њено „великодржавље“, Ранко никад није престао да кривицу за сва балканска дешавања адресира Београду и „његовој“ цркви. Чак су и његов лажни пацифизам и наводна антиратна прошлост само провидна маска за антисрпску хистерију којом је опчињен. Јер никад није и неће за ратна дешавања, злочине и слом Југославије макар дио кривице приписао и приписати било којем од осталих актера југо – драме.

Не, за Ранка све балканско зло клија у Београду и Патријаршији, одакле се пандемијски шири Балканом, са посебним освртом на Црну Гору. А тим злим вирусом, наравно, инфицирана је и њена просрпска опозиција која, по налогу извана, а зна се и одакле, подрива и насрће на све црногорско. На срећу, корона је стигла из другог правца. Тај његов став га је увијек одавао и када је, са позиције предсједника Парламента, покушавао да глуми „унпрофорца“ наклоњеног опозицији и њеним захтјевима.

Мора се бити поштен па признати да је Ранко способан политичар и што би наш народ рекао „избирикан“ за оно чиме се бави. Можда чак и најспособнији на актуелној црногорској сцени. Управо тој својој способности дугује успјех који је, са позиције друге виолине, постигао у „е вива монтенегро“ оркестру, банализујући идеју Славка Перовића који јесте хтио независну али ипак поштенију и другачију Црну Гору.

Данас, док глуми опозиционара који у протекле двије деценије није „ни лук јео, ни лук мирисао“, Ранко демонстрира колико је у свом великоцрногорском политичком егзорциму надмашио све своје претходнике и савременике. Да је маниром ђака који је боље пазио на часовима и редовније писао домаће задатке надмашиио и свог „парњака“ из клупе – краља из Растока. Ово наравно никако не амнестира Ђукановића од било чега што се дешавало и дешава у Црној Гори, њој и око ње. Јер, на крају, коначан потпис на сваки потез црногорске власти, на свако чињење и нечињење, је Милов. И њега ће вријеме и генерације које долазе првога „пропитивати“.

Али, колико год да се труди да се прикрије у „магарећој клупи“ историје, улога Ранка Кривокапића и оних за које је радио мора бити до краја „пропитана“ и разјашњена. А вријеме и они који ће му бити свједоци, које неће доминантно тумачити и дефинисати Шербо, Новак (и један и други), разни Радоњићи и Вучинићи, знаће да процијени и поштено оцијени.

Да је вјечна истина!!!

Прочитајте још:

„Турист фри“ Монтенегро: На Жабљаку четири посјетиоца, на приморју – стотине (углавном – домаћих)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: