Ранкo Јововић – пјесник свједок

За српске писце нема мјеста сем у листу „Дан” и храму Христовог васкрсења, али и у Духовном центру „Свети Симеон Мироточиви”. Да нема тога, ми, српски писци, поезију би сијали по подрумима. За нас нема сала и позоришта, за нас нема телевизије и радија. За нас нема ни Тринаестојулских, ни Децембарских награда, ни „Мирослављевог јеванђеља” нити награде „Стјепан Митров Љубиша”.

Књижевнику Ранку Јововићу недавно је уручена престижна награда „Макаријево слово” Удружења књижевника Црне Горе за животно дјело. То је само једна у низу бројних значајних признања којим је овај пјесник изузетно богатог опуса овјенчан за године квалитетног рада и сгваралаштва. Јововић за „Дан” говори о новој награди, поезији, плановима, али и неким животним темама.

Шта за Вас представља награда „Макаријево слово”?

Значи ми, значи као још једна звијезда крст у мојој бескрајној повијести поезије. Зову ме народ и народни прваци, честитају, као да ми се родила вјечност. Све ми се чини, будући да је „Макаријево слово” небеска појава и повеља, да ми се са неба учинио и владика Раде који ми је поручио „Добро је то Јововићу, па ћемо кад банеш овамо, у овај врт, попити и једну боцу црмничког вина”. Тако ми се чини. Владика ме, истина, не пита шта то, јадни не били, радите од Црне Горе, али му рекох: „Ови Ти нагрдише Црну Гору, ови што се прсе да су антисрби и што тебе прекрштавају и тјерају у њихов слијепи ћошак. Оваквих конвертита, незналица и злих људи није било нити ће бити. Бољи су били Турци од ових што прогоне све што је дисало и дише твојом душом, свети владико. Будући да су прогнали све људско у себи, што не би прогонили и нас”. Владика заплака, и сад бих се заклео пољуби ме. Хвала, што ми је Господ поклонио ову повељу Црнојевића.

Имате ли планова након ове награде?

– Немам планова. Мени се само живи. Мислим на оне који су ме оставили да се злопатим са овим животињама. Истина, мени је унука Нађа, моје Сунце, и моје кћерке, и нешто мало пријатеља одавде до Београда. Ипак, много је фукаре која ме окружује, као што тама окружује Земљу. Земља је звијезда Даница, а око звијезде сија свјетлост велика тајна, а тајна је тама.

  Како оцјењујете данашњу књижевну сцену у Црној Гори?

– Књижевна сцена је катастрофа, ако мислите на сцену црногорску.

За српске писце нема мјеста сем у листу „Дан” и храму Христовог васкрсења, али и у Духовном центру „Свети Симеон Мироточиви”. Да нема тога, ми, српски писци, поезију би сијали по подрумима. За нас нема сала и позоришта, за нас нема телевизије и радија. За нас нема ни Тринаестојулских, ни Децембарских награда, ни „Мирослављевог јеванђеља” нити награде „Стјепан Митров Љубиша”.

Коју књигу би издвојили?

– Моје књиге су моји пријатељи и моји свједоци. Тачније, ја сам пјесник свједок, човјек свједок. Пјесници су свједоци у свом времену, о свом времену, и даље и дубље, и у прошлост и у будућност. Пјесник зна много. Зна све шго треба. Пјесник је жива интуиција. Дар је интуиција. Његош је жива интуиција, а владика је антички, православни, небески принц-монах. И Достојевски и Црњански… И ја сам син Интуиције. Али не тако високо, мада су моје књиге високо, ако ставимо руку на срце.

Сјајни вијенац од признања

Пјесник Ранко Јововић добитник је великог броја значајних награда, па је најновију „Макаријево слово” прикључио вијенцу награда: „Марко Миљанов”, „Ристо Ратковић”, „Раде Драинац”, „Лаза Костић”, „Радоје Домановић”, „Печат Унирекса”, „Грачаничка повеља”, „Повеља Свети цар Лазар”, Награда Даниловграда „9. децембар”, „Арсеније Чарнојевић”, „Печат вароши сремскокарловачке”, „Јелена Балшић”, „Душко Трифуновић”, „Јован Дучић”, „Жичка хрисовуља“ и „Миодраг Ћупић”.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: