Ранко Павићевић- На трагу слободе
Пишр: Слободан Ристовић
Колико слободе може да стане у човека? Ово питање потиче још из доба, када је усамљена Реч почела да се роји. Са стваралаштвом је дошло и рушилаштво. Прва жртва је била Слобода. Она се заглибила у идејама и интересима.
Мисао је постала прогонитељ Бога. Они који су умели да виде „преко брда“, тражили су његов траг. Слобода је материца прве речи. Без ње не би могло ништа постати. Чему то трагање, које још траје? Траје због тога што је Бог стециште и скровиште човека. Не наћи себе у том биваку, значи остати бескућник.
Видовит тражи слободу. Он се опредељује за кулук. То је градитељ који себе уграђује у пут. Не онај којим пролазе кочије, коморе, сватови, погреби, трговци костима и бисерима. На њему су најјачи, они најбогатији. Бити путар у том антрешељу, значи подјармити се или се суочити са коморџијама. Кулук за нови пут.
Један од оних, који су се усудили путу на пут стати је и Ранко Павићевић по опредељењу Човек што му је и службени картон.
Новинар, веле. Шта је то новинар? Можда човек који о свом врату носи машну од конопца, спреман да удави грло да би из њега реч испливала.
Ако то није, онда ни човек, а ни новинар.
Кулук којим се Павићевић годинама бавио и којим се још бави, не по навици већ због образа, којим се на крају свега излази пред Бога, где се живот подвлачи оном мастиљавицом, која не бледи ни на другом свету. Него остаје потомцима, а потомци су сви они које је бранио од неморалног гара и пуара. Указујући на ту убрљаност, која када се скори на образу, човек без лица остане.
Његови бојеви са погромима у Црној Гори не припадају само тој катастарској парцели. Све земље у њеном окружењу имају ту назнаку, Црна, нека мање а нека више. Због тога је Павићевић заједнички борац у име свих оних коју су иоле на видљивом месту носили своје чело, супротстављајући се најезди западних образа. Губав је то посао. Онај који се не да из себе избацити.
(ПО)ЕТИКА (ТЕ) ЈЕДНОГ ВРЕМЕНА, зборно место или сјатиште непогода, кроз које је Ранко Павићевић прошао улубљених леђа, на којима носи стара рамена, да би се њима могао насмејати, када их неки тапшу по скорелим оломцима и убојима. Новинар трпи. Његово трпило је уједно памтљиво одлчије пред којима се погну и подрепаши, који су постали великаши.
Болно је читавање есеја међ ови корицама и сазнање, да је данашње стање у друштву истоломно, исто посрамљујуће, него ли оно у којем је Ранко Павићевић стајао на сред пута и врх брда. Од тога је само болнији стид борца. Она стид, који указује да ни данас нема довољно трагача за слободом. Има новинара ко и увек, тако се самоназивају. Нема довољно оних који уласком у борбу против моралне тоње носе образ уместо штита. Њихов панцир, опростите ми на овој непримереној речи је новинарска част.
Ранко Павићевић има право да себе оглашава тим звањем јер се за њега изборио, јер је због њега остао модрих колена и прсију падао је и устајао. Помињући њега као појаву међ људима, у одувек трусном времену, морам се осврнути на чињеницу да је себе издигао из над људског и временског кукоља, пре свега јер се оденуо рухом културе, сазнањем да свака врлина најбоље ниче из недара културом отежалих. Због тога слободно могу рећи; Ранко Павићевић је тежак културе, захваљујући томе изнео је свој образ на врх брда. Они који би да се на њему огледају, неће моћи на брдо изаћи без недара културом отежалих.
Искрено.
Рогатица, у очи Светог Николе 2024.године
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: