Рашку се није дало

Пише: Емило Лабудовић

Чак и онај који, било да је слуђен, било да је згађен количином бљувотина којима је загађена политичка сцена Црне Горе, ситуацију прати крајичком ока и са обода свијести, не може да се отме утиску да је међу најагилнијим критизерима (не и критичарима) нове власти онај Рашко Коњевић.

Нема дана и нема одлуке нове Владе а да је Рашко не стави под лупу и, попут микробиолога који трага за вирусима, у њој не нађе „вирус“ незнавености, непринципијелности, незаконитости… па чак и – неуставности. Како његов надзор над понашањем и одлукама Кривокапићевог кабинета поприма размјере родитељског старања над још незрелом дјецом, а његове лекције из различитих области права и економије надилазе Драгињине професорске опсервације, Рашко би, скоро без конкуренције, могао да понесе титулу СВЕЗНАЈУЋЕГ!? Кажем „скоро“ јер се „мали од палубе“ некадашњег заједничког СДП брода, Дамир Шеховић, из петних жила упиње (за сад неуспјешно) да га „остави у мале“.

Искрено речено, Рашку се и може. И површан увуд у његову поличку биографију свједочи о томе да је Рашко био на мјестима са којих се све боље види и толкује. Само да подсјетим: Рашко је, између бројних функција, био и МИНИСТАР ЕКОНОМИЈЕ, МИНИСТАР УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА И ЧЛАН СКУПШТИНСКИХ ОДБОРА ЗА ФИНАНСИЈЕ И БЕЗБЈЕДНОСТ!

Дакле, на мјестима са којих се или одлучивало о највећем броју финансијских аранжмана који су црногорски буџет завили у црно, или се контролисала законитост понашања и одлучивања. Дода ли се томе и чињеница да су највећим бројем државних предузећа чије су финансијске бродоломе покривали грађани Црне Горе руководили његови партијски дугови (Ломпар, Нурковић, Орландић…) или су одлуке о великим пројектима доносили челници његове странке (Лазовић, Брајовић, „Лименка“ је ван коннуренције) онда је Коњевићу било лако да зна.

Да је у тадашњем Рашку Коњевићу била и мрвица од данашњег Рашка, новог, свезнајућег, много чега од овога што садашња власт мора да исправља једноставно не би било. Не би било ни дубоких финансијских бунара у које се строваљују „Монтенегро ерлајнс“, „Барска пловидба“, Жељезничка инфраструктура, накнадног цртање (и паћања) приступница ауто- путу, итд, итд, а шта ће све још испливати – језа је и помислити.

Да је ондашњи Рашко био и сјенка данашњег, државни дуг сигурно не би био ни близу цифри од које се и у Грчкој јеже, а која је тек за који проценат мања од укупног БДП државе. Али, не, оном РАШКУ СЕ ЈЕДНОСТАВНО НИЈЕ ДАЛО да буде макар и пола данашњег душебрижника за законитост, уставност и општенародно добро. А на то су га обавезивале не само част и морални кредо него и баш та законитост и уставност. Али, онај Рашко је био нешто сасвим друго, ни налик овом данашњем.

У чему је, онда, разлика између оног и овог Рашка и зашто се оном Рашку није дало да буде овај Рашко? Одговор је једноставан: онај Рашко је, заједно са Раџом и компанијом, био саучесник и измећар пројекта „приватна држава“ клана Ђукановића, пројекта који се, углавном, састојо у стварању, изградњи и надградњи свеколике инфраструктуре за велику пљачку државне и друштвене имовине Црне Горе.

Да ли је, и ако јесте – колико је, од тог великог колача закучио онај Рашко не знам и нећу да гријешим душу, али, и онај и овај Рашко су морали да знају (а ако не, могли су да приупитају Драгињу) да саучесништво у злочину, а оно што је бивша власт којој је годинма припадао онај Рашко јесте злочин), макар се радило и о прикривању, повлачи – кривичну одговорност.

И, мада је савремена медицина овладала техником раздвајања сијамских близанаца, нема те технике и процедуре која би данашњег, развиканог и законитошћу инфицираног, Рашка одвојила од Рашка министра фунансија, унутрашњих послова и члана скупштинских одбора за финансије и безбједност. Рашка који је могао и морао и онда да зна све оно чиме данас маше свакодневно и пријети „ћерањем“ до Уставног суда. Можда је баш због ондашњег, данашњи Рашко оволико развикан, „да се Власи не досјете“.

Искрено, много од овога на шта данашњи Рашко указује садашњој власти је и истинито и законито и морално, али само под условом да није ријеч о скоро политичко – економској алхемији спасавања државног брода којим су до јуче крманили Мило и Ранко а Рашко био „мали од кужине“. Наш народ каже: „накнадна памет Шарову под реп“, тако да свеколико паметовање садашњег Рашка, уз позу будистичког свештеника на којој би му позавидјели и школовани глумци, има снагу проповиједи свеца до лакара ухваћеног у најнеморалнијем разврату. Ту чак ни Уставни суд не може да помогне.

А ако је од било какве помоћи (потписник ових редова никад није био ни близу мјеста на којима је Рашко стицао мудрост) садашњој Влади која исправља „криву Дрину“ Рашкове политике, умјесто савјета подсјетићу на ријечи једног од ријетких црногорских политичара који је много знао а за којим није остао ни један сумњиви траг, покојног др Момира Булатовића.

Наиме, учествујући на својој последњој трибини у „Српској кући“ и закључујући своје предавање о стању и перспективама црногорске привреде, рекао је: „Без обзира на све дубиозе и будалаштине које су учињене, излаз постоји. Треба само да се престане са крађом“!!!

Можда је садашња Влада на коју садашњи Рашко свакодневно „шиљи ону ствар“ (дубоко се извињавам читаоцима, али према свецу и тропар) просто присиљена да понешто и не уради по пропису, али и од тога је важније да не краде. Ако је ишта и преостало од тродеценијске похаре којом су ондашњи Рашко и „Рашкови“ растурили и Црну Гору задужили јој и праунучад.

Прочитајте још:

Рамиз против Рамиза

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: