Распра о ничему

Тек са интернетом прошлост се убрзала а будућност већ је прошла или је на заласку, или се обува на другој обали. Ништа лакше него познати прединтернетско биће – писаца или новинара без интернет навике, поготуву политичара – онога који није склон истраживачком. Колико је штетна интернет навика, заправо зависност, и како препознати лице које је пре не много година слободно глуварило градским пејзажима, трговима и демонстрацијама, пивницама, библиотекама, књижарама, факултетима.

Прединтернет човек и даље употребљава корен од селина, облоге од менимента, иситњене коштице датуле, подноћ, испод сеновитих јасенова затичете га насамо са звуковима сајлица за зечеве. Не бој се мало стадо, ево мене без икакве протезе, без кабла, без звука, писке, тона, ево мене зелен-долинице. (Без пластике). Познате и свакако лице коме је вирус ноћас – попут гусенице са слепим очима – похарчио сво благо, који је обрстио цео рукопис. Није претекла ни песница о завичају, лепо римована, лепо уоквирена и насељена све самим сликама којих више неима ни у басмама.

Нестала и тако лепо избалансирана реченица о филозофу апсурда: његова важност као оличење једне интелектуалне парадигме у деценијама након смрти само је увећавана и умрежавана, и, управо, данас, на његов стоти рођендан, У У непристајање и потреба за нијансирањем имају већу тежину него икад раније. Како истанчана реченица, без икаквих сила тежа, антигравитациона, реченица која просто лети и лелууја кроз вакуумирану цев  апсуурда. Каква нијансирања. Рецимо рекламе чаја за бешику, или двоминутне вести на Пинку, бришу границе нијансирања, или не бришу, није питање сад него питање некад а сад, или обрнутим редом. На шта вам личи конзумент двоминутних вести на Пинку, а на шта оно које је још у чахури некаквог деветнаестовековног поимања реда ствари. Нудимо једну слику која бар за тренутак успоставља разлику: палме под снегом на Жабљаку.

Слутим – а слутити још једно не знам – ускоро, ниоткуда, са ранцем на леђима пристеће питање: да ли је, сада(!) уопште замислив интелектуалац без интернета, одн. да ли је замисливо слободно лице а да није „прикачено“ на интернету. Некада су се ломила копља да ли је интелектуалац лекар, или машински инжењер, да ли је дипломирани инжењер шумарства интелектуалац. И, да ли је уопште интелектуалац онај који само подразумева окрајке наука, уметности, политике: да? ли? је? реуматолог? интелектуалац?

Интернет као и вирус – да ли компјутерски или крављи свеједно – брише границе између слобода, апсурда, интелектуалаца, и унмогостручује дефиниције, дефиниције улазе у спектар, дефиниције зачас дезинфекују икакву намеру, икакво деловање. Шта значи гранични прелаз на Црном врху према Ерцеговини, или онај код Коловрата помеђу Пријпоља и Бијелог поља? Ништа. Ништа ако је победила виртуална стварност. Па о чему онда ви брстите. Коме се руга виртуална стварност, одн. коме се руга интернет биће. Свакако прединтернет бићу или са ове или оне стране границе. Ха, ха, ха. Учићемо ми, учићемо интернет језик, и биће нам јасно свако словце његово, и свака реч његова. На почетку беше реч, а на крају беше интернет.

Како се нико није сетио и да читуље објављује на интернету. Саму смрт треба изнијансирати, и саму смрт треба преводити на суштински други језик. Рецимо интернет језик. У ствари, у суштини, смрт се и најлакше сместила у интернет вести. Као да интернет није замислив без наноса смрти, и тек онда стварност постаје потпута уколико делују два принципа: интернет, и смрт. Тако спојени, изнијансирају вест о смрти двеста људи у Индији, од тридесет рудара које је јамура у Сибиру прогутала, изнијансира демонстрације у Атини, тиме спојене вести постају еластичније, упакованије, и консумент је спреминји на проток, спреминији на пробаву. Овдашња катастрофа друштвена премлаћена сто пута попут сламе на гумну, постаје обична мељава, истресина од сламе, и, можда ће и некакав важни догађај однети ветар под облак а да нико неће видети. Можда, и приликом најсудбоноснијих догађаја, и саопштења о најсудбоноснијем заокрету у историји, мажда ће баш тада, за микрофоном, између реченица – нијансирања – предсједник јести. Каже реченицу, па нанесе кашиком у ждрело мало грашка, или риже, или рижотоа. Онда, опет се намршти, и саопшти, да најсигурнији и најтврђе поплочани пут у пакао води преко натоа. Са великм Н. Али, латиничним N. Црна тачка. Таргет.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: