Расправа у штампи око Приморја пред Други светски рат

Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

За приморске Србе године пред Други светски рат биле су године искушења. Хрватска штампа упорно jе тражила стварање посебне хрватске области. Гласник Срба католика „Дубровник” био jе у сталноj полемици са хрватском штампом коjа jе своjатала Приморjе (Дубровник и Боку Которску) у оквиру решења хрватског питања.

У тоj полемици лист jе истицао да су „сви стари Дубровчани, чиjи смо ми потомци, дошли из српског залеђа и да се jе с тога Дубровник увиjек и занашао српском мисли, био у вези са слободним српским државама, са њима трговао, са њима се богатио умно и материjално и од њих примао на дар сусjедне замље. Ово jе историjа а не фалсификат. Дубровник ниjесу населили Купинчани ни Керестинчани, нити какви други бановци, за коjе Дубровник никад ниjе знао, већ српско његово залеђе;“ Одговараjући „Обзору” од 17. 3. 1938. лист „Дубровник” истакао jе : „Нека „Обзор” и то зна, да наши дубровачки аутономаши, ниjесу се осjећали италиjани, као што су се то признавали спљетски и задарски, па зато ниjесу ни били, нити су могли бити италиjанске иредентисте, него су били противници уjедињења Далмациjе (нарочито Дубровника) са Хрватском као што смо били и ми, … због њихове маниjе коjа их у већем диjелу jош ни данас ниjе оставила, маниjе осваjања и хрваћења, присваjања свега што ниjе њихово, … што су постизали захваљуjући бечкоj влади и клерикализму, коjи су их подржавали.”(1)
У Котору jе основано Витешко удружење Боке Которске „Александар I Уjединитељ” Задатак удружења био jе 1) чување народног предања подржавањем добрих народних обичаjа, народне ношње и творевина ума и руку; 2) чувањем народних споменика и старина; 3) чувањем народне свиjести подржавањем и ширењем витешког духа, племенитости и чоjства, подржавањем гостопримства и побратимства, ширењем свесловенске идеjе, братске љубави и вjерске сношљивости; 4) потпомагањем националних културно просвjетних друштава. Удружење jе вршило своjу дужност по узору и духу Витешког краља Александра. Друштво jе 22 априла 1939. одржало скупштину на коjоj jе изабрана управа : Воjвода Петар Поробић; замjеник воjводе Ђорђе Петковић; барjактар Благоjе Мићуновић; дjеловођа Васо Оташевић; благаjник Стеван Петрановић; секретариjат професор Предраг Ковачевић и професор Игњо Злоковић. Први наступ друштва са свим четама из Боке био jе предвиђен за 29 маj 1939. при прослави цркве у Котору (троичин-дан). (2) Лист „Дубровник” писао jе о збору Срба, коjи jе одржао бивши сенатор др. Ф. Лазаревић у Котору 19 новембра 1939. У свом говору др. Лазаревић истакао jе : „ … Са овог истог мjеста приjе неколико година Љуба Јовановић jе рекао : „Границе између Срба и Хрвата се не могу поставити”. Ја сам против аутономиjе Босне и Херцеговине, односно противан сам да се успостављаjу границе на Дрини гдjе су их наши наjљући неприjатељи постављали. Међу српским земљама и краjевима коjи су вазда српски били и до данас остали jесте и наша мила Бока. Она jе чисто српска по свему. Поред нас Срба има у Боки и оних коjи себе Хрватима називаjу. Ја их сматрам браћом, jер нас ништа не диjели : имамо jедне обичаjе, jедно крсно име, бадњак, женимо се између себе и живимо братски од памтивjека. И данас би тако било да нас неки по вjери не диjеле и завађаjу. … кад jе Бока сем Котора била у рукама Св. Петра цетињскога, држата jе у Доброти скупштина претставника свих бокешких општина без разлике вjере. На тоj скупштини образована jе Централна комисиjа за управљање Боком, од 9 Црногораца и 9 Бокеља. Том су се приликом претставници заклели да ће слободне провинциjе Бока и Црна Гора jедна другоj вjерне остати и заjеднички своjу судбину диjелити. … У устанцима 1848, 1869 и 1882 сви Бокељи су били jеднодушни. Нико живи не смиjе заборавити са каквим су одушевљењем Бокељи 1918 године дочекали улазак српске воjске у Котор. Бока ће остати за сва времена jедан од главних излаза Србиjе на море, … И jош jедном да нагласим, да jе Бока све до 1918 године кроз вjекове прошлости везивала своjу судбину са Црном Гором, а 1918 г. коначно са Београдом и Српством циjелим”. (3) Поводом забране прославе Дана Уједињења 1 децембра 1939. у листу „Дубровник” је објављен чланак који је био потписан са Цавтатска омладина и у коме се истицало : „ … Цавтат се давно потпуно одгојио у духу народног јединства, и под девизом : „Брат је мио које вјере био” није никада разликовао православца од католика, … Ради тога свог вјеровања, још под мрском Аустријом тешко је страдао изгнанством, таоштвом, мучеништвом у утамничењу, невољама у дезертерству и осталим многобројним малтретирањима, која су црножуте авети искаљивале на многим патриотима нашега родољубивог мјеста. … Али Југославија, … остати ће вјечно чиста и сјајна као сунце, … А Ти, стара наша мајко, Србијо као некоћ када су тебе ради очеви наши, браћа и сестре наше у изгнанству, у тамницама и прогонству, у мукама и патњама свој дух челичили; као онда, када су у Теби сва слободарска уздања била, обраћа се Цавтат твој и моли те и преклиње: Устај Србине, сложи се, не клони – правда те зове, на ово наше сиње Јадранско море! “.(4)
У допису из Котора писаном краjем марта 1940. истиче се кампања од стране дела хрватских интелектуалаца коjи су основали Хаб и подела летака са потписом Хаб-а. У летку се позиваjу хрватске масе у борбу за присаjедињење Боке Которске Хрватскоj бановини зато што jе оваj краj ,,стољећима диjелио судбину остале Хрватске и био претстража Хрватства на наjjужниjоj граници Хрватске народне сфере” .(5)
У допису из Боке у листу „Дубровник” априла 1940, реагуjући на тврдње „Хрватске страже” износе се подаци да Бока има нешто више од 40.000 становника, од коjих су 12.000 католици, а остало православни. Било jе 500 истарских и словеначких избjеглица коjи су радили у морнаричким установама у Боки. (6) „Хрватска стража” наставила jе расправу. Ругаjући се прослави седамдесетгодишњице Кривошиjског устанка, у броjу од 22. III коментарисала jе : „Нама jе добро позната улога далматинских Срба у посљедњих 50 година, њихов сервилни однос према Аустриjи и италофилским аутономашима …. Ту улогу не могу засjенити ни црногорски четници, коjи су упали у Кривошиjе приjе седамдесет година”. У чланку ,,Хрватскоj стражи” Бока не да мира” су констатовали да овакве увриjеде ниjесу Бокељи доживели ни од оних против коjих су устанке дизали. Аустриjа jе у устанку 1869. изгубила 10.000 воjника. Ипак су њени воjни писци, Ниjемци по народности, у своjим дjелима, похвално писали о храбрости Бокеља. За „аустрофилство” у чланку се истиче : „Што се тиче „Аустрофилства” ми би били захвални „Х.Стражи”, да нас jе за то обиjедила 1914 године. Да jе то онда учинила, сигурно jе, да би мање наше браће и очева било стриjељано и обjешено и мање би их страдало по тамницама. Али поклик листова сродних „Х. Стражи” биjаше тада „Распни га, распни !”. (7)
Сваког 3 фебруара прослављао се у Котору наjсвечаниjе, кроз столећа дан Светог Трипуна. Тада jе град био пун народа коjи се скупљао да присуствуjе тоj стародревноj свечаности. Надбискуп др. Степинац посетио jе почетком фебруара 1941. Дубровник и Котор на дане св. Влаха и св. Трипуна. И у Дубровнику као и у Котору држао jе говоре и давао изjаве о хрватству тих краjева и градова. Реагуjући на изjаву др. Степинца о хрватском карактеру Боке Которске лист „Дубровник” штампао jе чланак свог сарадника из Котора коjи се потписивао Јадрански „Шта доказуjе камење Боке Которске” у коме се наводи да у Боки има 836 српских братстава од коjих су 137 старинци зетског типа већином католици, 325 братстава из Црне Горе и 288 братстава из Херцеговине. (8) У листу „Дубровник” истакнуто jе да jе масовним уписивањем у чланство Јадранске страже у Тивту ,,противника основних принципа саме ове институциjе” доведена нова управа. Од тог времена у циjелом раду тиватске Јадранске страже владао jе франковачки дух. Управа jе одбиjала упис неколико стотина службеника ратне морнарице из Тивта, кад су ови то тражили. На годишњоj скупштини „Јадранске страже” 9. фебруара 1941. у Тивту учествовала jе четвртина чланова, присталица франковачке управе, предвођених од људи коjи су скинули државни грб са зграде тиватске опћине. Са скупштине су изостали они коjи су протестовали против рада те групе људи, или да се не изложе увредама и погрдама букача. У свом говору потпредсjедник Илко Перушина истакао jе да се тиватска Јадранска стража сада налази у „хрватским рукама”, и да jе из ових руку „неће отети никаква сила”. У истом броjу „Дубровник” jе донео допис из Тивта : „Јадран, наиме плаче и Српске обале. Напримjер: Дубровник и Боку Которску, у коjоj се, на вjероватно велику жалост г. Перушине, три четвртине народа осjећа и признаjе Србима. Оваj народ, свиjестан свога права и своjе снаге, може мирно да пређе преко декламациjа и немоћног биjеса г. Перушине и њему сличних.”. (9) Сукобе у штампи око Приморја пратио је „Соколски Гласник” из Београда и његов уредник Нико Бартуловић. У „Соколском Гласнику” је поводом расправе истакнуто : „Пошто су на жалост неки кругови из „Јадранске страже”, дакле они који су најмање то смели први бацили паролу о „искључиво хрватском мору”, природно је да се и на српској страни морало потражити неко искључиво српско море. Међутим, док је за „Хрватску стражу” искључиво хрватско море све од Сушака до Бојане, у једном српском листу се као искључиво српско море узима 250.000 км обале, а други пише о дану, кад Дубровник буде опет свој, у дефинитивном загрљају српства и Србије. Да удари тук на лук, клерикална „Хрватска стража”, оглашава одмах Боку за „хисторијски и етнички најчишћи хрватски крај”, а скупа са Боком и обале Црне Горе, видећи на њима, и Хрвате и Арбанасе, само – ни једног јединог Србина … И не може, а да хришћански не надода : „А оно Срба, што има у Боци, спустило се гладно, голо и босо са Кривошија”. Коментар „Соколског Гласника” био је : … да ће сви бити и гладни и голи и боси, – ако не дођу у заједнички загрљај југословенства и Југославије”. (10) У „Соколском Гласнику” пренели су и вест да је Соколско друштво Тиват приредило вечерњу академију, која је по успеху премашила све дотадашње приредбе. Преко хиљаду гледалаца пажљиво је саслушало ватрен говор свештеника, брата Б. Милошевића, који је евоцирао догађаје из прошлости и по „Соколском Гласнику” визионарски изнео дане сретне будућности, који су чекали народ краја ако буду сложни и јединствени. Урнебесним овацијама био је попраћен његов говор, после чега је изведен обиман програм. Летње вежбалиште на коме је приређена академија било је раскошно илуминирано. (11)
За приморске Србе године пред Други светски рат биле су године искушења. Хрватска штампа тражила jе стварање посебне хрватске области. Гласник Срба католика „Дубровник” био jе у сталноj полемици са хрватском штампом коjа jе своjатала Приморjе (Дубровник и Боку Которску). Лист „Дубровник” извештавао jе о догађаjима на Приморjу. Извештавао jе како о тадашњим збивањима на Приморjу, тако и о историји Приморjа. У време jачања тежњи хрватских сепаратиста да створе независну Хрватску „Дубровник” jе са своjим дописницима из Боке Которске водио полемику са хрватском штампом а посебно са „Хрватском стражом” о националном опредељењу Бокеља. Истицао jе да су Дубровник и Бока Которска део Српског приморjа. После стварања Бановине Хрватске лист „Дубровник” штампан jе у Котору, па jе у свом заглавjу наводио Котор-Дубровник. Сукобе у штампи око Приморја пратио је „Соколски Гласник” и његов уредник Нико Бартуловић. За њега није било спорно да је хрватска штампа отворила питање припадности Приморја, а да су Срби одговорили. Пратио је и наступе присталица Југославије на Приморју.

Напомене :

1. „Нека се бистри”, „Дубровник”, Дубровник, 29 априла 1939, бр. 17, стр.4; „Беспотребна изазивања”, „Дубровник”, Дубровник, 26 марта 1938, бр. 12, стр. 1;
2. „Примамо из Котора” „Дубровник”, Дубровник, 6 маjа 1939, бр. 18, стр. 3;
3. З. „Бока jе српска и српска остаjе”, „Дубровник”, Дубровник, 2 децембра 1939, бр. 48, стр. 4;
4. „Цавтат о дану Уједињења”, „Дубровник”, Дубровник, 16 децембра 1939, бр. 50, стр. 4;
5. „Наши дописи”, „Дубровник”, Дубровник, 6 априла 1940, бр. 14, стр. 3;
6. Бокељ, „Хрватска стража” и Бока”, „Дубровник”, Дубровник, 13 априла 1940, бр. 15, стр. 3;
7. Бокељ, „Хрватскоj стражи” Бока не да мира”, ,,Дубровник”, 20 априла 1940, бр. 16, Дубровник, стр. 2;
8. Виктор Новак, „Magnum Crimen”, Београд 1986, стр. 503-504; Јадрански, „Шта доказуjе камење Боке Которске”, „Дубровник”, Котор-Дубровник, 1 март 1941, бр. 9,стр. 2;
9. Ј, ,,Врабац у ластавичином гњезду.”, „Наши дописи”, „Дубровник”, Котор-Дубровник”, 22 фебруара 1941, бр. 8, стр. 3-4;
10. „Читајући новине …”, „Соколски гласник“, Београд, 22 март 1940, бр. 12, стр.7;
11. „Кратке вести из нашег соколства”, „Соколски гласник“, Београд, 26 јули 1940, бр. 30, стр. 2;

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: